Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 10. ЗА 1878.

111

— Да дамо том нашем свечаном тренутку јож већу важност, која ће нас обоје за сва времена опомињати на њега, хајдмо тетди, па да одсвираш коју на клавиру, а ја },у ти декламоиати једну своју песму, па како било. Пава пристане на Павлов предлог и обоје оду својој старој тетци, да се коначно растану и свирке и певања. Тетка се зачудила, кад их је видила, а очи је тек онда разрогачила, кад је чула из Павлових рођених уста, да се отвори клавир. Машући главом као да то не слути добром, одведе их у велику собу, где је стојао Павин клавир, убрише прашину с њега и отвори га. Пава седе за клавир и уметничким прстима пређе преко тасте; наскоро, и она иоче да свира Бетовнову сонату цисмол, тако уметнички, тако дивно и с таким осећајем, да је Паво у први мах укоченим очима гледао у своју жену, чувајући се чисто, да и јасним дихањем не разоноди божаствене звуке, које се рађаху под Павиним прстима, и које се таласасто разлегаху по одаји; а кад је свршила, и кад се смешећи окренула мужу своме, полети јој овај у наручје и кликне: Та свирка Је једино средство, које нас спаја са божанс.твом! — Да синко, рече му на то стара.тетка, али треба знати. Није доста само „свирати", треба у свирку улити живот, дати јој душу, па си онда вештак, уметник, бог. — Дошао сам к себи, настави Паво усхићено, а то имам захвалити теби; зато ћу да те наградим тим, што ти нећу читати своје песме. Ми имамо и народних и опробаних уметничких песама, читај ђуру, Владислава, Лазу, Змај Јована, па ће њихове песме учинити с тобом то, што је твоја уметничка свирка са мном. Бити уметник у свирци, бити прави песник, то је дар божији; а таквих људи има мало ! К. Р.

Сами контрасти, Жена има мала уста, мајушна, Ал од вике сва је соба загушна. Жена има малу ногу, мању него ико, Али зато ипак зато иде на велико. Жена има м а л у руку, — ал та рука мала И најдубљем мужа цепу често ј' додијала. (Р-~ к.)

Животињсеи уздисај. Ми животиње с тога смо на овоме свету, да служимо људима за угодност, забаву и за храну. На то је нас бог одредио, — тако бар људи веле и деца уче у школи, у њиовом буквару стоји тако црно на бело. Али ми то не можемо да поњамо, кад помислимо, да смо ми пре створене него човек; нас је бог створио пети дан, а човека тек шести. Ми смо дакле старије, а човек би требао да поштује старије, у толико пре, што ето није сигуран, да ли можда од мајмуна произлази. Адам је већ имао обзира спрам нас животиња, он нам није ништа радио, а ми њему нисмо такође ништа радиле, а ми и између себе нисмо једна другој ништа радиле и та блажена ништ-нерадња звала се рај. Живо-

тиње су биле Адаму само нека жива књига са сликама. Он нас је гледао, али нас није јео. Да, Адам је живео само од воћа, корења и од — љубави, тек кад је једна наша врста, проклета змија, преварила прве људе, од тога доба почиње наша несрећа, а ми нисмо ту ни мало криве. Напротив, кад је Адам позвао Еву на, „опште гласање" — 8и&а§е шп\егее1 — и кад је питао: „Шта мислите, да ли да загризем?" онда је дошло мудро јагњешце и мекало: „Не! Не!" али луда патка дође и рече: „Да! Да!" Адам послуша патку и загризе јабуку и од тога су људи пуни наследног греха и свакојаких других тајних грехова. С тога смо ми све животиње морале из раја да изиђемо, а господин Кајин Адамовић, што је убио свога брата, кад му је овај хтео да буде конкуренат, први је био, који је наше месо у виду печења донео на свој астал. Од тога доба зове човек оне између нас, које се дају на рад употребљавати и клати, питоме животиње. Сад не пита више хоће ли јагње казати „Не!" или патка „Да!", њему је то сад „олизајнц". Друге [пак животиње, које се крију од човека, назива он д и в љ и м а, те их силом хвата и убија. II за чудо, баш према тим дивљим животињама, које му се противе, човек је учтивији него према нитомима. Он кад дивљу животињу какву ухвати, неће да је убије, него је као неко чудо показује, а кад угине, а он је испуни и меће у научне збирке, а кад се лавица или медведица у менажерији окоти, то онда дође у све новине. Тако је, кад се животиња крије, те је ретка. И иначе чини човек дивљим животињама свакојаке почасти. Тако оснива о р д е п е медведа, сокола и орла, а нико још није установио орден краве и псета. Тако и на грбовима никад не мећу нитоме животиње, н. пр. овна или гуску, па и сапунџије мећу на своју таблу лава како у зуби држи свеће, као да лој од лава добивају! Тако је и са цимерима на бирцузима. II ту су вам све саме дивље животиње, обојадисане красним бојама ,или у сребру и злату трепере. Код з л а тн о г о р л а, код ц р в е н о г л а в а, код п л а в е т н о г т и г"р а код з е л е н о г с л о н а и. т. д. То је тако обично. Ретко кад ће који бирташ к о њ а, ј а г њ е и л и в о л а истаћи на свој „шилд." Дакле баш оне животиње, које тамо у кујну доспевају не одликују се том почасти. А како би лепи тек били називи: Код плаветног прасета, код зеленог телета, код сребрне кокошке, и т. д. „Златна патка" налази се по гдегде и ирепоручујемо је као као добар пример. Али она је једина, докле лава и орла свуда можете наћи. Људи су неблагодарни према својим домаћим животињама. Шта више, кад један другог грде, а они се називају: магарац, во, марва, сом —све питоме животиње. А о дивљима само лепо и ласкаво говоре. Тако веле великодушнилав, мудри елефант, оштроумни соко и п о п о с и т и о р а о. Највише, ако ће окоњу рећи, да је поносит. Леп ми је и то понос! Наките га којекаквим кваслама и каланћовима, на му се понну па грбачу! А зар магарца не треба уважавати, кад он човеку више н о с и, него акција бачке банке?! Из „М. А. Гранджана" Аб,

*