Стармали

112 „стармади"

Појета и месец. Изишао је о поноћи Из кафане млад појета, Да се мало пролуфтира, Да се мало попрошета. Уздахнуо је из дубине Па у месец болно гледи: „Ох кажи ми, брате што смо II ја и ти такобледи!" А месец му одговара : ,,Ој, магаре, не зиаш ни то ! Ко би јоште румен био Ко се ноћу скит'о!" Шадварић. У бирцузу. II. Седим ја у бирцузу, па као обично ћутим (јер ја мрзим, ко много говори) и посматрам. За једним столом седи један бркат Шваба и једаи Мађар без бркова. Шваба и Мађар кад се састану, увек се разговарају с р п с к и, јер нити Шваба може да научи мађарски, нити Мађар швапски. Овде је само о паорима реч, а господа већ науче и на ужету чловити. Шваба ће рећи Мађару: — Комшија! Заш' се тај нови семља сове II ос н а (Босна) ? — Баратом ! Чакуђан је п о с н а, кад немаш тамо него само шљива и кукуруза. За другим столом удивила се нека страна госпа и једе о м л е т а. Комшија ппи столу рећи ће јој: — Боме је то велики омлет. једва ћете га моћи о м л е т и. У то донесе разноситељ депеша бирташу телеграфску депешу. Ја сам био љубопитљив да чујем, шта је ново. Кад је депеша на бирташа, знао сам унапред већ, да ће бити какав извештај о продаји вина, а можда и иначе каква л о к а л н а новост. Депеша је гласила овако укратко: — Вуковар. Посланик Маршо вратио се са сабора. — Вина се више конзумира п скочила му је цена. За опет другим асталом налазио се мој пријатељ * те је пио и певао, онако бачвански, кад, ал ето ти његове госпође у бирцуз. „А докле ћеш ти тако ?" запита га она доброћудно. „Та пусти ме жено", одговори он, ,,док сам млад". „А докле ћеш бити млад?" запита опет она смешећи се. „Та док сам жив!" возврати он, ал зато ипак узе своју добру жену испод руке и оде кући. Аб.

10. за 1878.

Кратко ал јаено. Сећам се још дете кад сам био шта су прииоведали о поп Т. — Давно је било, можда већ више није ни истина, Елем приповедало се овако : Поп Т. је примио пет форнната (шајна)да говори надгробно слово умрлом II Н. а рекоше му само нека буде слово, на ма и најкраће. Говорник се попе на амвон и рече: „ Поштовано собраније! Ево мртав" и безгласан лежи пред нама во христје брат наш Н. —■ Наше му сузе не помогоше — Сви смо га нознавали. II једни о њему говоре овако а други онако. Али пустимо их нека говори ко што хоће, — а ми хајдемо на даћу! Амин! "

Чудновато. Кад човек дође у варош, која му је још непозната, прво се шета главнијим улицама, загледа излоге, чита фирме на дућанима и т. д. Тако сам и ја радио дошав у Београд. II том прилпком пало ми је у очи нешто чудновато. На више дућана приметио сам фирму „Сараф". — Но, помислим у себи, у том дућану мора да је пуно рафова! — Завирим унутра и баш у тим дућанима, који се са рафетвом својим хвале, не нађох ни једног р а ф а, већ цигли један сто са мраморном плочом, за којим седи брадати шпањски Јевреј и дукате броји. Међер су фирме свугде само фирме, а ко истину тражи нек је не тражи по њима. — и

Ентведер-одер. Адвокат М. имао је обичај у говору често рећи: е итведер одер! (Илиили!). То му је бно као неки швигар са којим би пукнуо, кад је мислио да је што иаметно н енергично рекао. Кад је мајстор Сима са села првн пут томе адвокату дошао да му свој процес повери онда је он први пут свога века чуо те речи ентведер оде,). Па је зато у биртији где је ручао питао своје познанике шта то значи? Један шаљивчпна му то овако растумачи: Господин М. док говори ентведер одер, донде у себи премишља хоће ли да те е н т в е д е р е или да те одере. „Ао госино му тане, тај ће ђаво и бити!" рече мајстор Сима са покуњеним носом.

Брижљив отац. — Господин професоре, молим вас реците ми које би књиге биле најбоље да их моме сину набавим. — Ја мислим да би најнужније било да му узмете старе класике. — 0 молим вас, та реците ми само како се ти списатељи зову па ма и нове купио та хвала богу није мени стало до новаца те да му с т а р е купујем само ако су за њега К. К.