Стармали

165

Аиск нШ 8с1|1есћ(. Право кажу људи ,.боље умети него имати", а да је тако, ево чујте; како иеко није имао, али је умеч. Дакде дође тај неко у гостијону и поштено се наруча но како није имао новаца, хтеде да стругие али га предусретоше келнери с тим, да је код њих обичај најпре шгатити, па. онда ићи. Но наш гост се иавињаваше да „случајно" нема новаца, па је хтео ићи но новце, али безакони келнер не восхотје разумјети, већ учтиво заиште — капут у залогу. Кад овај виде да не може никуд ии камо, пристане, али место свог капута понуди — чакшире. Келнер помисли у себи: још боље па ће пре доћи да их искупи, јер без капута још би могло ићи којекако, али без чакшира баш никако. Елем гост даде чакшире; али му остане сасвим дугачки зимски капут и чизме са високим сарама, па се није ни познавало, да нема чакшира. У таком дакле состојанију оде — у другу гостијону. Овде одма заиште собу, даде наложити, и увече се сиђе у собу где се ручава, и ту се наш браца опет лепо навечера јакоже подобајет. Носле вечере отиде у своју собу, па ће лећи да спава. Но пре свега узме свој канут, нруслук, умота у завежљај, па их ујутру тако умотане преда „лондинеру* да их очисти. Кад лондинер донесе госи капут и пруслук, овај одмах разгледа, и види да пема чакшира. — „А где су ми чакшире? 1 ' запитаће он слугу. — Какве чакшире, одговори онај, кад их нисам ни добио. — „Та ваљданисам могао доћи без чакшира, дедаче један," рећи ће гост. „одма да си ми донео моје чакшире, јер ћу с места јавити на полицију." Сирома слуга нађе се у чуду, не зна шта ће с том бедом већ оде па зове госгионичара. Овај чим дође, пита шта је у ствари, а гост опет то исто ионавља, како му је дао капут, чакпшре и пруслук да очисти, па сад нестало чакшира, већ нека се постара, да чакшире одма изиђу на видик, јер ће јавити на нолицију, и још ће јавити у нови не, како у тој гостијони нема сигурности и т. д. Гостионичар се нађе у запари, и сам појми, да гоот није могао доћи без чакшира, већ да их је можда когод украо, док су на пољу висиле, а овамо се уплашио, да овај гост то не јави у новине и полицији. што би шкодило гласу гостионе, па 1е рећи онда госту: — „Господине, ја видим да је слуга крив, али шта ћу сад, кад није друкчије. Ви се умирите, а ја ћу вам набавити друге чакшире." Али гост се помамио, те неће друге, већ оне своје, али најпосле на молбу гостионичареву пристане. Кад му овај донесе чакшире, а он их обуче, почне тражити по џе _ пови, па :ће повикнути: — „Ено на, а где мије буђелар с новци, што сам имао у чакширама ?" Бирташ кукавни опет се нашао у чуду, па ће запитати: „А какви новци?" — „Та моји новци, што сам их имао у џену. Било је на 30 фор. Даклем сам изгубио и чакшире и новце! Та то је већ сувише! Морам јавити у новине, како код вас човек није сигуран са својим имањем." Сад кукавни гостионичар опет види, да има гост право, јер кад је нестало чакшира, морало је сасвим логично

нестати и буђелара у чакширама, па стаде опет преклињати госта, да не чинк бруке, да он није крив. Јест, ал се наш амикус не да ни осолити, већ оће или да му се накнаде новци, или ће одма ићи суду. Гостионичар шта ће, већ брже боље по новце и њему преда, па га још у ноласку са највећсм учтивошћу испрати до врата молећи га, само нека ником не приповеда) шта му се догодило у његовој гостијони. Е па сад реците, да није боље умети него имати! Бубпуотека. V. Новосатски „ТЈјуШек" у своме 51. овогод. броју, јавља ово. ,,Е§7 ију1<1е1и рагазг^ етћег таг ге §(;о1 Го§уа путрћотатап згепуе«!" и т. д, Но то .је заиста тако чудо, које нити се икада где догодидо, нити ће се икада више догодити. VI. Мутибарнћева наздравнца СЈпми К—>: „Побуђен непредвиђеном околности уважености јуначким српским мишицама пеоборивим 57 кола на сваки коди по 7 језгровитим југовићским бирачким гдасова, за оборити Когаута Лајогаа оћу ово неколико речи као гато реко велегатованом непокодебном и пгддходно иознагом Србину Сими К. да наздравим. ^Господо! Ми ако не сутра, данас, али у овом четрнајстом столећу зацело, само ако дух околности и суверени Старе Србије, Босне и Херцеговине неби у корист његове световничке борбе нагаег премилог и превозљубљеног патријарха Арсенију У-тог то вам ја као гато ме овде видите, немојте мислити да сам пијан, али вам свечано мишице јуначке јорданском водом посвећене т. ј. кргатене, и кад то време дође, онда вам очито овде исповедам, да ћемо се на Балкану састати и ту непријатељске крви због неотложне препирке несоједињена Хрвата и уопгате сваке друге вере непристрасно опкољеном духовно поражене Угарске; граничари, ти ће да пресеку своје огорчење и порази ће осветом маџарске владе вођеном пропасти себи прибјежишче." (Живио! Многа љета!).

Безазленост. Девојчица. Отац купи ми лутку. Отац. Па какву оћеш. Девојч. Купи ми доста велику, али да има исту таку косу као у матере. Отац. А зашто баш такву ? Девојч. Зато да могу да је чувам, јер њезина коса може да се у вече скине па у јутру опет да се намести. К. К.

Србин. „Збогом газда Машо ." Чива „А — дије, кор-шумадинер." Србин „Бога ми где је сада шумадински кор, то не знам, пре две недеље био је у Лесковпу. К. к.