Стармали

„ стармали " број 11. за 1879.

Шетња по Новом Саду, XXIII. Ко се ових дана шетао по улицама новосадским могао је путем срегати све саме професоре више девојачке школе, јер су ови ишли од куће до куће, где су год знали да има гласовира, пак су у име своје и својих ученица, ср п ске дечице, што су им поверени на учење и васпитање, молили власнике или власнице од гласовира, да позајме за једно вече гласовир, да на њему свира српски композитор др. Јован Пачу своје „Српске звуке" на српској „Беседи 1 ', што је приређује српска девојачка школа у дворани ср пског народног позоришта. Ал' узалуд су они ишли од неМида до неДрага, нико неда свога гласовира, сваки се боји, да му гласовир не добије ревматизам или да се не струни (јер има у њему много струна) или можда, да га неби др. Пачу својом невештом свирком искварио. Ал' шта ја говорим! Није истина, да нико није хтео дати гласовира, него је истина. да су они добили гласовир и то драговољно — а знате ли од кога? Од — мађарске „Даларде"! Др. Јов. Пачу, коме је кубура са набавком клавира дошла до ушију, имаће лепа појма о свести и увиђавности наших госпођа, а богме међу нама речено и неке господе, особито кад се сети, с каквом је готовошћу Б е з е н д о р ф е р у Бечу ставио му зимус, кад је на српској „беседи" у корист Јакшићеве породице свирао, који год желн клавир из његових салона и није никакве плате хтео примити Даклем ,,Мађар ска даларда" и „немач ки Безендорфер" имају више поштовања према с р п с к о м (скоро рећи данас ј е д ином) уметнику, и имају више срца за зеницу ока нашег, за нашу ваљану вишу девојачку школу у Новом Саду, у чију се корист „Беседа" давала, неголи српске мајке, српске сестре, српска браћа ! (Ради правичности спомињемо овде један леп изузетак, госпођу М. С., која је драговољно свој клавнр'уступила, али се десило, да се пре неки дан једна тасна пореметила, те се гласовир оно вече није могао употребити.) Кад помислимо даље, какве јежртве г. Пачу нама новосађанима принео, дошав о својем трошку по највећем блату и киши чак из Вел. Кикинде и отишав опет по највећем пљуску и још додав при растанку, да ће други пут, кад буде суделовао у Новом Саду, понети од кућеи свој глас о в и р — онда се човек дивити мора оној лепој души, оном голубијем срцу, које свој народ и подмладак српски тако жарко љуби, и ако се ми Новосађани на ово не постидимо, онда је на стидку, који у нашим пољима и баштама расге, нестало црвенила у средини цвета. •Са ове немиле ствари да пређемо сада на какву лепшу и милију. Новосадски лист „Јавор,, доноси у преводу српском шаљиву игру „Пољубац 4 у преводу песника Мите Поповића. „Пољубац" ће изићи и у посебној књижици. Само чинимо пажљивим наше лепе читалице, да при куповању књиге пазе на једну околност, која може пасирати. На пример уђе госпођица у дућан с намером да ту књигу купи. За тезгом стоји

леп млад трговачки помоћник и пита је шта жели. „Молим да ми дате „Пољубац", рекне на пример госпођица, мислећи најновију шаљиву игру. Из овога би се могло изродити неспоразумлење, те би дотични трговац могао друкчијим пољупцем — на изрично захтевање муштерије — послужити, и то би тек била права шаљива игра! Ово смо само ради опомене споменули, да не кажете после, да нисте знали. Од најновијих вести забиљежићемо и овде, да је лнст „Задруга" престао излазити. Ово је као што је познаго био једини лисг за онај део народа, који је оамо читати и писати научио. Па сад се осврнимо натраг и промозгајмо ово: Лист је излазио три месеца дана, уредник је био затворен и платио новчану глобу, задружна штампарија, као издаватељка штетовала је без сумње коју стотнну форината — па ћемо таки имати пред собом сјајну першпективу наше будућности и Чубро Чојковић могао би још једном запевати (или заплакатп): Спридруж' Клио Мелпомени песме, Не би л' јаче грухали се јеци, Нит' о стену већ о груди људске! У шетњи по Новом Саду мора се још једна ствар приметити, која је без сумње свакога лета свакоме, који се новосадском променадом шетао, јако упадааа у очи. Овде мислимо ону летњу грдну прашину, што се са друма, који је одмах уз променаду диже и јако упада у очи свима, који се променадом шећу. Сада је време или да се тај друм укине, па наоколо поред „црног јарца" па преко насапа управо на агенцију сведе, а место где је сада друм да се засади као и оста.та променада цвећем или да се власт зарана постара за довољно поливање преко целога лета. Још нешто са агенције. Кад лађа дође а оно нагрну из вароши сви комфортабли и фијакери на агенцију, ал' не стану тамо, где њихова браћа у Бечу и у Пешти стоје, т. ј. мало подаље од агенције, у пристојној диштанцији, него нагрну до саме шупе и магацина, тако, да препрече улазак на лађу, те путници и путнице морају између кола да се провлаче опасности се излажу, да их који коњ за раме уједе или ногом гурне. Кола би требало да стоје изван заграде, те би путник, који жели кола имао 20 — 30 корачаја више да прави, али боље је и то, него допустити да се путници, особито женски свет, између кола и коња са страхом провлачи. Аб.

Телеграм, Шајкашки посланик добио је на дан свога говора телеграм : 81ојкоУ1С8, Бап(Н;а§8а1)§еог(1пе1;ег ВиЛарез!;. Хвалим бога да си ме заступио као издајица целог српског рода. До сада је сво српство мене од Косова клело. Сад ћу бар мирно у гробу лежати. Вук-Бранковић.