Стармали

„СТАРНАЛИ" БРОЈ 11. ЗА 1879.

Модерни малер у класичном стилу. (Епић). Преста грмљава, пљусак, а ветар са својихкрила лаганих Тек само по коју залуталу капљицу кишице стреса, Зраци сунца што расгурише густе облаке (станиште грома) Слетише часом доле кроз свежи ваздух с бистрих небеса. Излетише скривене тице цвркућући зраком весело, А по обаејаним улицама поврви народ убави, На отвореним прозорима гледећ несташно мимоходеће II пратећи их досетком, синуше лица мома гиздавих. А лицкаст младић у руху новом мерећи презно кораке Кроз миле шибе љупких погледа поноеито је ишао, Ноге су му биркале посувље камење мокре калдрме, А занет би му поглед од једне лепојке другој пришао. Па кад на једној заста младићу срце живо заигра, Усне му се развише и он лепојци љубак осмех пружи, Рука му се вину и светлог шешира маши понизно, Ал нога у том клизну, ох, те се у блату витак издужи. На прозорима се буран пљесак ручица диже пребелих^ А с усташца је рујних кикот подмигљив до неба стизао; Диже се чисмен младић гледајући тужно рухо каљаво, Па оде мучан а иза њега се дуго кикот дизас. Вл. М. Јовановић.

Неца и Јеца. Јеца. Али за име бога муже, зар ти мораш баш сваки дан и скоро сваку ноћ да проведеш у биртији, зар никад не помишљаш да имаш код куће Једну жену ? Неца. Та то увек и мислим на за то и не долазим. к. к.

На леп начин. Он. „Ти си жена какву је бог могао само мени дати". Она (весело) „11 а чиме си ме заслужио?" Он. „Био сам велики грешник". Она (радознало) „Па?!!" Он „Па сад кајем грехе " к. к.

Из бербернице. Адвокат. (незадовољан бријањем) „Тешко оном, који дође у ваше руке да га ви обријате". Берберин. „А још теже оном, који дође у ваше, те га ви ошишате". К. к. Цар и игуман. У старо време био је један цар, који је често по својој држави путовао, пак што је увидио да је зло то је искорењивао, а што је добро било, то је потпомагао. Једаред дође он у неки намастир, који је био разглашен са својих хрђавих калуђера: ови га дочекају са највећим страопоштовањем и проведу га по целој својој опалој и запуштеној обитељи: на заповест царску морадоше му и попис намастирског иметка, са рачунима годишњих

доходака и издатака показати; из којих се на сву меру увери, да се ту ђаволски разсипа и да се никад ни новчића на добре и просветне цели не троши. При поласку своме нагласи цар, како је незадовољан са њиовим владањем, и рекне, да ће им намастир из руку узети и државном добру присајединити, а њих све напоље истерати, па нека се како знаду таворе и кроз свет пробијају, јер — вели — таки дембели, никакве милости не заслужују. На ове страшне речи надне игуман на колена, бризне у плач, те почне цара молити и преклињати, да се на њих смилује, те да им барем за сад опрости, а они се •Заверавају, да ће се иоправити, да ће намастир у добар ред довести, и да ће са доходком, просветне установеподупирати. Цар је био милостива срца, те се разжали на сузе игуманове; а и савест му је говорила, да није у реду толике људе на пречац растерати, докле им неда прилике покајању, и докле не види, хоће ли се хтети на боље окренути; али опет ненађе за добро, да им с места опрости, него их науми малко на искушење метнуги, и неко их време у страху обдржавати; те зато овако проговори. „Јеси ли чуо, оче игумане?! Ја ћу ти сад ставити четир питања, а даћу ти рока читав месец дана на размишљање; при измаку тогавремена дођи до мене у престоницу, па ако ми ваљано на сва питања одговориш, онда можеш са својом братијом и на даље у намастиру остати и по своме обећању други правац нредузети; а ако не будеш кадар те задатке решити, онда ће ми с отим бити одрешене руке да с намастиром како хоћу раснолажем." „Питања су ово:" „Где је среда наше земље ?" „Колика је висина до неба? Ј . „Колико има на небу звезда?' „II шта ја мислим?" Кад је ово цар изговорио, опрости се и отиде, а игумана у највећој бризи остави, како ће да му на овака питања одговори, која би памет и најученијих људи збунила ?! У својој невољи обраћао се и на калуђере, неби ли му који од њих могао какав ваљан савет дати; али узалуд; јер они кад су чули, каква им онасност грози, сви су се од страха посмрзавали; а иначе, ко би смео само и помислити, да се може на таково што прикладан одговор наћи ?! Сад наступе за игумана суморни дани; нити му је јело нити пиће пријало, нити је где врућа места имао него је без престанка са обореном главом овамо онамо блудио и уздисао. У намастиру се налазио један човек, што дрва за кујну тестери и цепа; најпосле је и тај примегио, да игуману мора неки терет на срцу лежати ; зато се иосле неколико дана усуди, те га овим речима ослови : „Преподобни оче! Ја видим већ поодавно, да се тебе нека морија наклатила, које се неможеш да отресеш ; кажи ми, шта те тишти ? Можда ћу ти ја моћи твоју невољу ублажити." „,Е мој синко! одговори игуман, — велика је то и тешка загонетка, која ми моју душу полагано трује; ни