Стармали

„СТАРМАДИ" БРОЈ х2. ЗА 1879,

нава највећу засдугу имати путунџије, јер они но вас цели дан одвађују воду из Дунава, те ју из Дунавског корита преручују у кућевна корита, премда је и у овима вода опасна, јер од дунавског корита може човек и да побегне, ал' кућевна корита поквасе нам чак и к о ш у љ у! Сретна ли су, боже мој, она места, куда поплава не може да допре! Узмите само, док су наше улице и подруми пуни в о д е, дотле на пр. у нашим сремскпм манастирима вода у подрумене може да допре, а и манастирске улице воде никад и не виде. Само сам ја љубопитљив, како њихове „вешерке" живе, кад тамо в о д е нема, а вода је њихов елеменат. Зато ваљда и има по манастирима толнко п рљавих ствари! Благо њима, кад немају поплаве, те немају и водене комисије какве на врагу, и ако неби шнкодило, да се и комисије који пут нађу у манастиру, а не само онда, кад се на ручак, у лов, и славу позову. Сретна ли су места у Срему на врушкој гори, које вода не може потопити. Сегедин, Нови Сад, Пешта и т. д. треба да завиде Шатринцима. Соту, Виј; зићу, Бачинцима, Иригу и Товарнику, јер њих вода не топи, нити се на њпх купе прилози у Бечу, Паризу и Лондону. Нови Сад, колико је иначе здрава и јака варош, опет је при свем том слабе г р а ђ е, јер ено баш г р ађ е су јој потопљене. Можда ће се ко чудити овоме, од куда да су грађе потопљене, кад зидови још нпсу у води, али ово је цела пстина п ко не верује, нека оде уграђарске трговине на Дунаву, па ће се уверити о овом парадоксу. Сачувај нас боже, али кад бп Новом Саду пасирао какав малер, ја сам радознао, колпко би се хиљада фунти стерлинга скугшло на нас у Лондону, колико хиљада франака у Паризуи колико хиљада форцната у — Будапешти. Него кад би Нови Сад био потопљен, онда је питање, како би се остварио најновији закон код нас, како би се увео мађарскп језик у наше народне школе! Ја знам, да би у Пешти само за то волели, да Новп Сад остане поштеђен, да би се та важна ствар код нас извести могла. Међутим нама је готово свеједно: или нас потоппо Дунав, или — мађарштина, ми свакојако страдамо. Аб.

У ГОСТИОНИЦИ, Г о с т. До сто врага: какав сте ми то туп нож донели ? Могао би човек на њему јашити. К е л н е р. 0 молим опростићете, — нож није баш тако туп, него је говеђина тврда, као да је од коња. Стрмл.

Из суднице. Судија (к Бачванину који треба да се закуне) „Заклињем се". . . Бачванин. „Е па учини ту доброту ти ћеш и онако најбоље знати. како то треба". К. К. 1

Абуказемов календар. Април. 21. На уг. сабору износи се нов законски предлог, да се од сада на српскнм „Беседама," у сватовима и т. д. само „Чардаш" сме играти. 22 Предлог се не усваја, јер је већина за то, да се баш оно што је с р п с к о игра и и з и г р а. 23. ђурђев дан, ал' нема св. ђурђа да убије неке модерне аждаје. 24. Једна новосадека госпођа, која није хтела позајмити свога клавира, да на „беседи" Пачу на њему свира, каје се сада и вајка говорећи: Да сам дала клавир, па да сам отишла и сама на „Беседу," неби оно вече изгубила 50 фор. на картама! 25. „Недељни лист" приповеда у подлистку, како се у Будапешти за време Милована Видаковића и ђурковпћа на састанцима дебатирало о ј е з п к у и правопису; а што нам ни словца не спомиње, како се сада о ј е з и к у д е б а т и р а у Б у д а п е ш т и ? 26. У торонталској жупанији извратио се товар лонаца, стакала, јаја и т. д. и није се ни један комад разбио, (јер је блато хват дебело.) Газда на то рече: вала богу, кад ннсу путеви калдрмисани! 27. Опет излази нов закон : сва деца изсвију основнпх школа српских морају носити чизме с мамуз а м а п шиљасте б р к о в е, и смеју јести само сегединске папрнке и ку пу са са слаиином. 28. Један у читељ пева познату бачванску песму: Није мени до ш к о .т е Ни до школских ђака Већ је мени до момака И до девојака. 30. Карловачки сабор неће дакле усвојити пословицу: „Сваки нека се пружа кол'ко му Хубер(губер) допушта". 30. Сутра је први Мај, те ће наше Новосаткиње после „фруштука,, „аусфаровати" у „шпацир," да „шепфују" „фришак луфт".

Во времја оно. „Во времја оно" беше неки попа, који је себи увртио у главу, да мора доћи у небесно дарство. Узгред буди речено, био је врло марљив у своме позиву; јер је готово свагда ире црквењака долазио у цркву. Једне недеље порани појка на јутрење, кад се цркви приближи, а народ већ стоји пред врати, и чека црквењака да отвори цркву. Попа се одма сам упути црквењаку, да изиште кључ, и да га укори, што се тако успавао. Но брзо се о противном увери, јер црквењакуша изиђе пред попу, и саопшти му: да јој се муж поболео да не може да се макне из. кревета. Појка узме од ње кључ, отвори црквена врата и пође унутра. Црквењак, кад је у очи тога дана чистио цркву, неприметно је забравио своју крмачу у цркви; која је целу ноћ око врата гроктала за својим прасицима. Сад кад попа унутра пође, а крмача нагло јурне напоље те се уплете у попину мантију, и понесе га у порту; попа се на то окрене народу и повиче: „С богом народе, ако се више не видимо, у четвртак је спасов дан." — р.