Стармали

„стармали"

бос.* (Ако је та пословица истинита, ала ће скоро бити јеФтини мамуза!) За мислим да сам довољно доказао, да су носеви у великом поштовању код свију изображених и у»5|ражених народа. Само се за Црногорце вели, да не показују довољан решпект носевима. Но и то је само подло подметање. Јер нађите ми само један случај, да је ]1,рногорац икад одсекао нос себи или своме искреном иријатељу. Хјо богме што су неки те неки остављали своје носеве у црногорским кланцима и богазима, то је њихов малер, — не били забадати своје носеве у црногорске домаће ствари, у њихову слободу и обичаје. У прочем сваки народ има св ј појам о задатку носа. Н. пр. Грци упућују свој нос да рије, — зато га и не зову другчије него „ринос". Има и таки људи који веле да време не напредује него да иде натрашке И то су вам грчки филозофи , јер овако доказују: ко вапредује тај има нос напред, а бог времена има нос остраг, даклем иде натрашке. (Хронос.) Али манимо Грке, они немају добар нос (то се доказало и у последњем рату) — њихов је нос б о л естан;зато они науку о болестима и не зову друкчијенего „Носологија." А јесте-ли били кад год у Бечу, па јесте-ли слушали песме раскалашних певачица, н. пр. Н о с о ком, н о с о ком Тринкен ист ја нихт Ферботен; или Нос о ком, нос о ком Јибен ист ја нихт Ферботен! видите, од тога силног: нос о ком, нос о ком! догази се у н о с о к о м и ј у м или српски речеко А11^ететез Кгапкепћаиз. За нашу дечицу је велика срећа што се народи деле по језику а не по носу, — јер би иначе до сада већ зацело изишао законски нредлог али добро је мени и ћутати; ђаво не спава; може се још тако што и догодити, — па би онда рекли да сам ја наслутио. Но бог и душа ово се моје предавање отегнуло као гладна година, и ви док одете до куће заборавићете половину од онога што сам вам говорио. Ал не марим макар и све друго заборавили, само запамтите ово: да за срећу једнога народа није довољно ако само има добар н о с, ту мора бити и народан п о н о с; а кад је томе време, несме Фалити ни з анос; а просветне цели и друге народне потребе ишту богме и принос. — Амин. Ст. --

0 а в е т тужним и светоболним душама. Свет је овај мука жива, Искушење души, телу; Нигде нећеш наЈш мира Ни у граду, ни у селу. Свет је овај тишма, врева, Чуства наша он не верма.

20. за 1879. 155

Благо оном ко се скрије, Благо-ли си калуђер'ма! Док си млађан још се бориш, Ал кад и та снага клоне, Приелушкујеш како дивно Самостанска звона звоне. Свет те гурка, свет те кињи, Свет те мучи, свет те вређа, Ко ти може замерити Кад окренеш свету леђа ! Јест', окрени свету леђа, Та не мари ни он за те; Еад те види ирезире те; Кад те хвали превара те! Јест', терети кад те скуче, На душу ти падне тмина, Ти отиди у намастир — Па се нани добра вина! Стармали.

Ашиковање, I. Често сам премишљао о томе, за што ми се на тако чудновати начин квари слатко уживање, што га Ихмам, кад год спазим лепу младу девојку. Премишљао сам и премишљао, па сам најзад и престао. А шта ми је и вајде, кад сам себе сама све већма увлачио у злу вољу а до цели никако дошао нисам. На послетку ме је често бавлење с тим предметом пребацило у противно осећање, и на место сете, што је имад х, наилазило је на мене неко добро расположење, неки мио ћеФ. А то беше и најпаметније, до чега сам могао доћи. А ко се и не би сневеселио, и чији се живци и не би наЈзад отупили, кад би имао несрећу, да сваку па и најдивнију мому у оном истом тренутку, кад је гледи телесним очима, својим душевним очима за много година у напред, као старицу, види. Они пуни образчићи — увели и мрки, она румена уста — бледа и смежураиа, онај чио ноглед — млак и несигуран, оно ведро чело — пуно ситних бора, она густа коса — седа и ретка, оне пуне груди — упали брежуљци, онај поносити ход — пузав и тром . . . . ох, та коме се не би ражалило! До таквога иосматрања дошао сам нехотице и случајно. Седео сам једном на новосадској агенцији цри чаши пива и, чини ми се, нити сам пратио кога, ни чекао, тако само дуга времена ради. Гледећи овамо онамо на путнике, који су чекали горњи пароброд, спазим на оближљем столу две госпе, једну стару и једну младу. Сличност њихова беше највећа, што је можда икад видех, с том разликом, да сам с лица етарије госпе прошлостј а с млађе садашњост читати могао. Те две госпе беху мати и кћи, као што сам из разговора разумео. *