Стармали

246

„ СТАРМАЛИ * БРОЈ 31. ЗА 1879.

Социјалисте на силу. Лане било а сад приповеда К. Костић. Станко Станић био вам је ;,ученик седмог разреда Н—ске гимназије" као што је о томе и његова карта могла сваког уверити, био је на стану код тетка Соке сестре г. директора, а да не би био сам судба му је одредила верног друга у особи Петра Перића, остала титула је иста. Обојица ђаци, па су знали и да живе у потпуном смислу те речи, држали су се изреке „Док траје нек лаје, кад нестане нек зуји" т. ј. док је трајало новаца а оно се трошило а кад нестане они би онда певали : „Блажен ти је живот ђачки Препун сваке сласти" — и тако би вечеру одпевали, Фруштук је у таковим временима био луксуз а ручак би добили где год на вересију и опет су могли рећи да боље живе него кир Танаско који броји иљаде а кад га жена пита шта ће за ручак а он јој пева ; „Ти знаш душо Јело Жута бела (пасуља) То су моја јела." Било је пред васкрс. Станко добио новце за хаљине потпуних двадесет Форината. Држи се савет с Нетром где да се наруче аљине, ређају се сви шнајдери, овај је сувише скуп, онај нема леп крој, трећи опет никад не сашије на време, имају живе муке код кога ће, „Знаш ли шта Станко?" рећи ће најзад Петар „Најбоље ти је да одеш код чивутина, ту ти је готових аљина колико ти срце зажели а и одмах видиш како ти стоје." „Право велиш Петре, па шта више што си ти можда и изгубио из вида тамо су и аљине много 1еФтиније, тамо ми за цело не треба више од петнајст Форината а ови пет?" и ту обрташе по прстима једну нову петицу „Ову ћемо на благотворне цели" што је значило толико: са овом ћемо се почастити. Од стране Петрове би предлог без икакве дебате усвојен и обе су се странке журиле да га што пре изврше. Оду у хотел „код лисице" плате мало стара дуга, вечерају и кад су доста порано (4 сата у јутру) кући се вратили, налажаху се од петице још врло слаби остатци, свега 32 крајцаре. Срећа што је тај дан (јер ноћ је скоро прошла) био празник те се до подне испавају, а око 11 и по часова устану, обуку се и оду са оне 32 кр. да фруштуко-ручају. „Није право Станко, ти си јуче онако частио, а ја да ти то не вратим, дај ти мени једну Форинту у зајам па бар да поштено ручамо, а и ја морам данас или сутра новце добити, до Васкрса има и онако још доста." Станко се не противи, вади и даје Форинту. Опет благостање. Сутра су опет дошли, ни један немају ни једне паре — осим Станкових 14 Фор. — Станко се данас нешто замислио као да у себи рачуна најзад ће рећи: „Даће Чива и за 13 Фор. аљине, јели Петре."

„Ни бриге ти ја ћу се као циганин ценкати." „Келнер! шпајскарту донесге" настаје важна штудија — паприкаш с ваљушци, кисела чорба, телетина, шницле и шта ти ту још не беше. „Келнер! мени шницле!" „Мени паприкаш с ваљушци, само нек буде папрен и доста ваљушака" заповеда Петар. „Бићете одмах служени" вели шантави Филип хитроноги послужитељ у хотелу „код велике бундеве". И опет један дан и опет једна Форинта мање. Станко и опет рачуна да за тринајст Форинти не купи аљина, то би била права несрећа — не и данас ћемо ручати а сутра одмах да се иде по аљине. И опет један дан и опет једна Форинта... „Оћеш ли Петре скоро добити новаца?" „Сваки дан их очекујем ако не дођу данас онда сутра зацело. „Па онда можемо још данас ручати, остало ми је још свега 12 Фор., да данас потрошимо још једну ти ћеш ми сутра и онако вратити па ће опет бити дванајст. „Са свим је тако." И опет један дан и опет Петар не доби ни сутра новаца. Дошло је време ручку. Станко у једној руци десетку у другој форинту и мисли се „Куд је јуне онамо и уже", прошапута и заиска од Филипа шпајскарту. И опед један дан То би по свој прилици трајало све дотле, док би било још које Форинтаче у џепу, но на срећу Петар доби новце. Његови родитељи су сиромашнији послали су свега 15 Фор. — Дужан је Станку једну, шустеру две, остало му још дванајст, куд ће и шта ће, дошло је време ручку, а дужан је Станку толико ручака и вечера. „Хајдмо Станко на ручак ја частим" тако данас, тзко сутра остаде му још десетица, а Станко је потрошио на ситнице враћену му Форинту, сад су опет једнаки. Дође и Васкрс. „Нисмо ми деца" вели Станко. „Нема ни ускрс рогове" секундира Петар. Тако су се они тешили до Дуова а тешили би се и даље, но сад им дође од куће писмо са питањем шта су купили за послати им новац. „Да нам је да се бар што год поновимо па ма шта било само да могу да пишем кући да сам што купио." „И ја тако мислим" вели Петар замишљено. Обоје се дали у бригу. „Живела мода Петре" викну наједаред Станко радосно ,,Та само да ми ње није, ја би и мој зимски капут и шубару носио они су још сасвим цели, а овако?" ту заста и тужно погледа на своје излизане панталоне и исФлекани шешир. ,,Ја и.опет кажем живела мода, та она се брине за нас; како ти се доаадају сламни шешири што се сад носе ?"