Стармали

260

Из Београда, Наш пријатељ М. Ј. који је тек од скора досејшо у Београд, већ. је попримио нове обичаје. Тако ономад позове своје пријатеље (све саме учитеље) да му дођу на „слатко". Ови дођу, ал се изненаде, кад на столу виде печену гуку и бермет, који је добио из Н. Сада од „Камиле" на поклон. Гости се мало зачуде говорећи: та ти си нас звао н а ,,с л а т к о". Домаћин им одговори: „опростите, ал ја се надам да ће вам и ово слатко пасти! Тако је и било. Ст.

Досетке и наивности из дечијег света^ (прибелемсене еаевим верно, без икаква додатка.) (Продужење.) Преклане учила су два мала српчета мађарски (онда се још није тако морало, па су учили с вољом, — сад су већ изгубили вољу). Ја сам их више пута слушао, како један другог испитује како »е која реч мађарски зове. Једаред запита Нера Стеву ,,како се каже мађарски прасе ?" Стева одговори: „малац". ,,А како се каже свинче?" Видео сам да Стева не зна, јер се дуже мислио; наједаред досети се па рече: „великац". Дадиља метла малог Цоцу до спава, ал он је једнако дрекао као помаман. Кад се наједаред утишао, дадиља рече: ,,Но, хвала богу, кад је једном крај!" А Цоца се из кревета одазва: ,,Није трај, само ту мало да се одморим!"

Питали су малог 1Состу шта би волео да мукупе на очеве — и тако су дознали, да би он желио имати бележницу, али не исписану, него чисту, па да он бележи сам у њу. Учинили су му по вољи и купили му бележницу, у коју је он пискарао што му је год пало на ум. Неко је имао срећу ту бележницу видети, и између многих занимљивих бележака, нашао је и ово: „Свинче се рани мекињама икукурузима, кад се угоји онда се закоље и мете се на купус". — На другом месту имаопетово: ,,Свакоме ће Бог помо&и, то јест акоједобар". — Ајде још и ово да наведемо : ,,Кад будем великиијаћусеоженити. Ја би узео СоФију, али ко зна оће ли она нарастити донде". (Ово је било превучено, — ваљда се пре домислио).

Малог ЈГазу пустили да иде сам у башту. Али — рече му Дада, да будеш добар. Немој мислити да те нико не види. Јер бог све види, он је на сваком месту. Лаза. А зар ја не могу видети бога?

Дада. Ти га не можеш видети, ал он је уз тебе, и за тобом, и пред тобом — свугде куд год коракнеш. Лаза. Даде, је-ли, ја морам добро иазити, да га не погазим ? Војин је већ повелики. Отац га каткад зове и дзиндзовом. Он иде у први разред гимназије. Он чита и књиге. Ономад је превртао и неку књигу о ческој литератури и ту нађе на име: Вацлав. У тај ма уђе му стриц у собу, а Војин му рече: „Чико, чико, ја знам ко је то Вацлав. ,,Но, па да чујем ко је!" ,,То је — МилетиК." ,,А по чему ти судиш да је Вацлав баш Милетик." ,,По томе, што је та реч сложена из: ,,Вац" и „лав", — па ко би други могао бити! Кад је то говорио тако му се очи смешиле као да не говори из њега наивна простота, већ као да то потиче из врела досетака, које се, можда, сад први пут у њему отворило. Анчица је два дана патила од вратобоље. Трећи дан у јутру запитам је, да-ли је још боли врат ? „Сад ме не боли тако, само нромиче" одговори ми она. (Ту се Анчица јамачно сетила на кишу, за коју кад не пада ј а к о, каже се да „промиче") ђура је дошао из Чакова у Нови Сад и биоје у кући где се у место „нраља" говорило „в е ш е рка", кроз кратко време цивилизовао се и он, — ал не сасвим, јер ма да праљу није називао праљом, није ју звао ни вешерком, него „вешперком"! „Је-ли, мати, је-ли господин Муша од меса?" „Јесте, душо; а да шта си ти мислила, ода шта да је ?" „Ја — ја — ја сам мислила да је он од пиринча". („Господин Муша к је вегетеријанац, и дете је више пута чуло, да он не једе месо, већ понајвише пиринач ) (Продужиће се.) Рђаво решена загонетка. У „Српској Зори" има једна загонетка. У наслов7 се вели да је „тросложна". Даље се каже у стиховима да кад је на небу срећа за људе и благодат, ана земљи кад је, онда га људи проклињу и наноси несрећу. Ја поднесем моме синовцу да реши ту загонетку, а он кад је прочитао рећи ће: „Па то је лако: То значи ^Анђелић", јер то је тросложно (макар што је несложно), а на небу је анђелић божиЈе створење и чувар дечији, на земљи пак знате шта је. Узмем и ја лист у шаке и мргодећи се кажем моме синовцу: Добро је и то (нисам хтео да му одузимам вољу на решавање загонетака) али могло би значити и ж Богиње." Аб.