Стармали

36

Љубавна залога. из ђачког живота. К. Костић. — — Милан Б. Тодоровић, то вам је слушалац Филозофије, жали што се није у права уписао а и техници нагиње, као што видите он је једном речи „универзал-ђеније", сад још ако додам да је и песнпк и да је лепушкасто дериште, као што је то неко за њега казао и што је он опег сваком приповедао, онда имате његову подпуну слику по екстеријеру, а по унутарности, ту је већ теже „ко ће испитати тајне песничкога срца" па оно је и онако јако променљиво т. ј. радо се даје и нуди у промену а и по облику често се је мењало, час је камен, час голуб, сад опет море, сад бисер, па уздах и какве метаморфозе није Оно већ до сад претрпело, али они, који су га познавали говорили су да је његово срце као Фотографско стакло, за које треба еамо један светао зрак па да се слика прихвати, али да се исто тако лако и избрише. Он песник па да се не заљуби?! — да коме би онда песме писао и на чисто преписивао, он се дакле морао у пекога заљубити, па се и — заљубио. Истина ово му није била првина, али он је сам говорио да овако још никад није љубио, но и то му не беше првина. Његов анђео, идеал, зора, лепир, зеФир, ружа, цветак, миомир, недоглед, звао се, односно звала се Сиди — крштаема Перса. Да вам њу опишем м >рао би бити песник или исто онако заљубљен у њу као и он, па да би могао да хвалим њену лепоту, доста је да кажем да је и она била према њему, и да се није могло рећи да је једно друго преварило, и она је љубила њега, то јој не беше првина, љубила га је као никад до сад, и то јој не беше првина. Али њи су се двоје ипак волели, онако, како су знали. Како су се заволели, то не знам, али тек да им није дуго времена за то требало, то се даје замислити, та временом се све научи. А да су се волели, ево доказа: Он је имао златан прстен, и онаје имала прстен — он јој се клео да је његова љубав исто онако бескрајна као и онај прстен, — она то исто одговара, за доказ тога следовало је: промена прстенова. Када је примио од ње протен, био је сретан и пресретан, љубио је прстен по сто пута — она је то исто чинила, још као да је много радоснија изгледала. Чувао је прстен, ту залогу „прве љубави" као неку амајлију, шта више, није га хтео ни на руци нооити, завио га и оставио на најскривеније место, само да га сакрије од завидљива и злурада света и она свој није носила, сигурно је то исто урадила. Он од то доба плива у радости и срећи, к њојзи одлази сваки дан и све је више весео и сретан. Тако расположена нашао сам га и данас кад сам к њему дошач; он сретан да је добио кога, коме ће своју срећу да искаже, наприповеда ми пуну собу све о њој и њезиној лепоти, а при крају ми са свим тајанствено повери, молећи ме у напред да ником не говорим, ону страшну — прстенову тајну.

Ја му у нрви мах не хтедо веровати, знајући добро њега а и госпођицу, а он да би ме уверио, отвори свој сандук, преметне све што је било у њему док н.е нађе у једно ,1 куту неки завежљај, кога стаде на столу дрешити и одмотавати. Требало је скоро четврт часа док је све хартије развио, још оста једт.а хартија, кроз коју се могао познати облик прстена, погледа ме победоносним погледом, разви и последњу хартију, и шта је ово? грозно над грознијим, прстен ту -— али сав позеленио, баш као свака друга бронза. — Мој Милан не рече ни речце, узе прстен и одлете из собе, управо њојзи; али на скоро се врати, сав зацрвенио и разљућен, није од једа умео да говори, једва сам на многа пигања могао разабрати, да му је рекла да је прстен изгубила. Али то не беше још доста. Да би сиромах себи одлануо пође на мој предлог да се мало прошетамо. Прошли смо неколнко улица без да смо ишта говорили, сваки је мислио о своме јаду. Стигосмо у јеврејску улацу, и пред једном кућом једва могозмо да нрођемо од света који се беше скупио, јер се нешто добошем продавало, баш сада викну чиновник „Један златан прстен 2 фо р.", оба погледасмо тамо, кад одједаред Милан викну : „Мој прстен!" и потрчи оном чиновпику. Чиновник који је од стране власти послат био да заложене ствари продаје, мислећи да се није каква крађа догодила запита га, да ли му је прстен украден. Он је ћутао као убијен, али јеврејин, који је новац на залоге давао изнесе одма свој протокол и показа, да је исти прстен заложила гђца Сиди По .... 6. маја исте године истог дана, када се је промена прстена догодила. Јадан Милан, стајао је као окамењен и више механично извади 2 Фор. те исмати прстен, па онда појури кући и ту све своје песме баци у ватру, а завери се да ће написати драму под нословом „Жена је лукава као ђаво" — још је није написао, а кад буде готова, угледа ће света трудом списатеља а мени изгледа да је и он за навек излечен од љубави и песама.

„Понизпо доле подписаном председнику" г. Јаши Векецком. Ви кажете у Вашем „Призиву", да је „Стармали 1 у еродству са г. Миланом Михајловићем у Јарковцу. Молимо вас, да нам повратком поште доставите у ком смо степену сродства јер ми смо госп. Милана први пут у веку видели јесенас и неколико речи за вечером у гостионици код „камиле" с њиме проговорили. Молимо вас дакле да нам то сродство разјасните, и да нам јавите можемо ли се надати каквом насљедству, које би нам врло добро дошло. „Стармади".