Стармали

254

„ старј1али " број

32. за 1880.

Цигжна бистрока. Хвалио се Цига да зна турски. — „Но, куме, па како Турци зову тороњ?" — запитаће га неко. Цига ушепртљи, стаде погледати у торон. и мерећи га очима, рече: Дм, ко би могао тако што дугачко научити!" Душан.

Цигин рачун. Опазио Цига четир патке у дворишту поп Јове. Патке, боже, дебеле да се Циги гуша од гледања стегла. Поп Јова, који се ту наблизу десио, опази то цигино жељно посматрање, те хгеде да се мало нашали с Циганином. »Но, куме — рећи ће Циги „ако поделиш те четир патке међу нас петоро, т. ј. између мене, моје жене, мога сина, моје ћери и тебе на три једнака дела, добићеш онда и ти твој део. Цига се мало промисли, па ће рећи : „Ви господине, ваша голпоја и једна патка, то ? је три; млади господин и Фрајлица и једна патка и то је три; дЕе патке и један Циганин и то је опег три, молим покорно ! На то ће се поп Јова насмејати, те даде заиста Циганину припадуући му део. Душан.

Како се јефтино пазари. Неки човек стајао је пред вече код ћуприје једне у Паризу и очајно је виг:ао: „Јоване! Јоване!' Силни се свет искупи око њега, а он им је очајним глгсом приповедао, како му је његов најбољи пријатељ Јован пао у воду. Отрчи на ћуприју за тим код првог ступца застане и наново поче викати: „Јоване"! На то се чу од доле неко стењање и грцајући кашаљ. Чуло се како се неко пужа уз стубац, али је било мрачно, да се није могло догледати, ниги је ко шта видео на води или на ступцу. „Држи се о стубац, Јоване! повиче верни пријатељ са ћуприје. „Сад ћу ти ја спустити уже." Сад замоли пријатељ околостојеће да му даду џепне своје мараме, да начини од њих уже, како би пријатеља свог од смрти избавио. Ко би могао одбити ову молбу, кад се тиче живота једнога. човека? Преко четрдесет свилених, платнених, вунених и других марама накупи се за тили часгк. Пријатељ стаде брзо мараме настављати, да нанрави од њих уже, привеже на крају неки кључ да се уже затегне и спусти доле. „Ура"! повиче напослетку, ,,мој је пријатељ избављен, ухватио је за уже!" Наједанпут му се уже омаче из руке и нестане га. Он рече да га је испустио пође са ћуприје на обалу и у оној помрчини нестапе га. Међутим је Јован, који се по договору сакр*-о под ћуприју, зграбио мараме и побегао, да са својим иријатељем дели добивене на превари мараае. Свет, што се искупио на ћуприји, дуго је још чекао, да види шта ће бити с утопљеником, но овога ни пријатеља му, ни од корова!

Зуб времена. Цре 50 година умрво је у Б. Константин ХаџиГулић, златар, који је био пријатељ своме народу и чинио му добра. По смрти његовој подиже му родбина овај споменик: Ш Х&

Овде леже земни остр/гци Константина Хаџи Гулића, влатара, добротвора народа свог, љубљен од народа који је у свакој прилици увек потпомагао народ свој.

Спомен овај подиже из благодарности уцвељ ена родбина му. Прсст. 1830. љета. Но за ових 50 година зуб времена изео је и избрисао многа слова, а она што су заостала изгледају овако:

Овде леже земни остатци Конотантина Хаџи Гулића, зл — — отвора — — — — народа — — г — у — љ — и — — ој — е народ свој. Спомен овај подиже — н ;; — а — род ; — — му. Прест. 1830. љета. Душан.

У апсани. Неки странац посетивши ариште, запита једнога роба: А како сте ви дошли овамо у апс? — „ЈГепо, одговори ариштанац, и да сам слеп могао бих лако доћи, јер су ме два жандара водила!"