Стармали

„стармали" број 33. за 1880.

259

ју бити ученији и за свако званије способнији него Милани, Боислави и Љубонири. Из тога се види, да је штедња небесна наука. Али људи неће увек да се владају небесно, већ на нротив хоће каткад да се владају бесно. Па, као год што су изумели машине да у место њи млате сламу (пуну, а празну ће већ и сами млатити), као год што су изумели не-машине, да не морају сами шити, — пару, да не морају сами лађе вући, — телегра$е, да не морају баш увек сами лагати, — тако су ишпекулирали и штедионице, да не морају сами штедити. А кад су видели, да и по декоја штедионица клизне на сувом путу, изгуби биланс, угане џеп, сваби шеве, обере бостан, побегне за касиром у Америку, или у најбољем случају банкротира, — онда су паметни људи казали: па то ми све умемо и сами и без штедионица. И нико не сме им да каже, да није тако. Али ипак штедња остаје штедња, — и заслуж;је мало бољих успеха. Штедња ]е светлост, штедња је моћ, — штедимо браћо, и дан и ноћ. А нарочито је ноћ веома згодна ?а штедњу. Штедња има од разне руке. И ја се не могу упустити у т о л и к о разлагање, — лакше ми је мало подебље коју рећи о том предмету. Штедити можемо и новац, нарочито онда, кад га имамо. Штедити можемо наше душмане, варалице, трчилаже, денунцијанте, — нарочито онда кад их немамо. Штедити се може у оделу, у стану, у јелу, (— у пићу мало теже иде, особито ако нам сомборски Цигани свирају, шут — (хоћу рећи „туш.") Штедња нас може спасти у Јевропи, у Америци, у Африци, у Аустралији, па чак и у Пешти. (Што се тиче Загреба, према њему је већ друга ствар. Ако смо према њему до сада били штедљиви, сад не смемо бити штедљиви, и да бог да из потрешене њихове земље, и из потрешених наших срдаца изникао раскош братске љубави, у корист нашу и њихову). Штедити се м^же од својих, а може и од туђих уста, нарочито у трговачко-конвенционалном смислу. Штедити можемо мудрост (као што то у неким гимназијама бива). — Штедити се може зејтин (као што то раде новосатске лампе). Штедити можемо пожртвовање, (као што многи богаташи чине). Штедити можемо здрав ваздух, (као што се обично у апсанама практицира). - • Штедити можемо и саму воду (као што то у Сомбору бива). Штедити можемо свако ново министарство, догод се надамо да може бити од користи. Штедити, баш као и трошити, може се мудро, може се сулудо, а може се (ћа ^е<;б21к) и сасвим лудо. Али грдан дофицит није никада знак велике мудрости. Мудрост је благодетна. око ње ничу характери, — а око деФицита цветају плесниве печурке, буђави смрадови, шугаве коприве, „Недељни листови,* и „Турски народи."

Али кемер вајтер! ТТТ то рекосте граница; баш у граници није било штедње. Зар би штедња посекла шуме, које нису дело ни једног човека, ни једне владе, ни једне системе, ни једне бескрајности слепих експеримената. И тако и без мене знате: Да у Граници није било штедње, — Али зато Штедња има своје границе. Са једне и са друге и са треће као и са четврте стране граничи она са ципилуком. А шта је ципија, о томе ћу вам други пут нарочито говорити. Ципија је измет људотва. Он би хтео, да своје благо понесе собом у гроб. Штедљив човек може живети људски, иумрети људски. Ципија на самртној постељи сети се свога живота као неке паклене муке. Штедљив човек кад се приближи своме крају а он се сети, — али чега се сети: Сети се сиротиње чији је благослов тако сладак, — сети се народа свога, сети се кукавне и безпомоћне школе и књижевности наше. Сети се Матице, сети се позоришта, сети се признања и славе које га чека, ак > своје име уврсти међу златна имена Саве Текекије, Саве Вуковића, капетан Мише, Коларца, Чупића и други добротвора српских. — И тај не умре, већ бесмртност осваја. Рекао сам мало пре, да је бог штедљив. Али његоваје штедња така, да му морамо певати:Штедар и милостив господ, Штедрост је даклем врхунац ш т е д њ е. Тако је схватимо, па ће нам штедња бити мила и богу и људима. Могао бих сам још нешто рећи о теорији штедње, али боље ће бити да вам практично докажем како је штедња блчгодетна, — а то ћу учинити на овај начин: Поштедићу вас од дугачког завршетка овог предавања, — и да ћу вам времена да се промислите, јесам-ли бар коју рекао, која би вредна била, да се са свим не заборави. — Амин !

Кума Тинжн нос. Кума Тина има нос Све га људи гледе; Ал кад рекну: Црвен је, Таки је увреде. Ни модрим га не смеш рећ', Моја кума Тина Већ одавна не пије РакиЈе ни вина. Нос је њезин румен само, Вели моја кума; Јест' р у м е н је, јер та боја

Долази од — р у м а.

Адија С.