Стармали

5. за 18-81.

Доказ'о је својеножно (Баш као од дуга), Да латинска реч : „миннстар" Значи (његов) с л у г а. УП. Неки људи, Фашинкаши, Зборе на дивану: „Како ј', опште, на Балкану (Ил на Бал—канкану?)" Ту ће бити само не знам Које Феле танца. в Лојд и к'о вели (јербо жели) — Биће алијанса.

Ашиковање. III. Је ли икад когод запитао себе самог: кад је био сретан? Ја сам често стављао то питање себи и добивао сам врло разне одговоре. Али сви ти одговори нису ме задовољили, јернисам никаднаишао на праву језгру, на онај чисти, кратки и јасни одговор, који на мах расветљава таман и замршен положај. Бивало је да боме, да сам у борби или у сласти живота заборављао на то нитање, али кад год сам био сам а мени изникне пред очи и неодољивом ме снагом и примамљивопгћу навађа да о њему промишљам. Ја сам му следовао радо и за тили часак уплео сам се у лавиринт његова садржаја. Час лагано, час нагло ишао сам трагом моје прошлости и заустављао се помало или подуже код ког положаја или које личности. Није тај посао био лак или пријатан, шта више, наилазио сам на тренутке, 'који ми ни мало нису годили, и за које бих — можда — волео, да их нисам, ни проживио. Ко тражи тај и нађе, и све се даје постићи, само треба за тим бити. Тако сам на послетку нашао и ја одговора на моје питање, и што сам о њему више премишљао, све ми је јачао и добијао сигурнији и пластичнији облик. Ја сам се томе радовао али уједно ме је спопала и нека слутња, као да ћу морати многе тренутке, за које сам држао да су ми сретни, брисати, ставити их у ред обичних тренутака, који се појављују у свако доба. Али они тренутци, који су тако пречишћени заостали, искочили су тим сјајније и пуније на површину, ја сам радо жртвовао онај излишан број и задовољно сам гледао на заостале тренутке, који су ми тек сад били драги и мили. На кад су ти тренутци управо наступили ? Кад сам био дакле право сретан? Шта је у опште права срећа? Одговор на та питања биће можда гдекојем чудан, али то не побија његову вредност, шта више, ако се тај исти озбиљније замисли, мораће се сложити самном, јер ће наићи на просту истину а та је свагда у први мах чудна, јер је проста, јер

је истина. Да изречем дакле тај одговор. Свака је срећа: — п р в и п у т. Ја чисто видим, како се многи смеши; али тај кек ми искрено каже, да ли је — ма у чему уживао по други пут тако, као што је уживао први пут. Ја сам скроз уверен, да то није, јер опетовање не може тако надражити, већ просто с тога што — није ништа ново, што се већ догодило, што је, једном речи, опетовање. Уживање је можда тако исто, али знамо у напред како ће се довршити, па и не грамзимо тако, да га до краја сазнамо, не занима нас, не интересује нас више тако, као кад смо га се први пут, чисто несигурно, латили и придржавали. Помислимо само код девојке на прву дугачку хаљину, на прву игранку; код момка на први самосталан, свестан корак ; код обоје на први пољубац! Помислимо код матере на први осмех чеда њена; код оца на првп јасан знак присутне свести у сина његова! Код песника на прву штампану песму његову; код вртара на први плод са воћке, коју је сопственом руком садио; код ђака на први докуменат, на прву улазницу у напреднији живот, на сведоџбу зрелости! Та стотину примера бих могао навести у потврду изреке моје, али држим да је излишно, јер сам рад да сваки тражи по успомени својој, па шат нашао онај моменат, у ком је био сретан. ђ.

Још дубља старост. Ономад у једном друштву много се приповедало о покојном П. који је умро у својој 106. години, и сви признаше да је то дубока старост, коју у данашње време ретко ко дочека. У друштву је била и једна стара бака, од 80 година. Она се на тај разговор непрестано мргодидила и главом тресла. На последак рече: „Е чудне ми старости, 106 година! Да је мој покојни отац жив, он би сад имао 130 година." „Да, да," примети један шаљивац, „а да вам је деда жив, тај би за цело још старији био." * * *

Негда било. Покојни Кисачки словачки парох Јесенс и један пут је овако у цркви предиковао својој пастви која је почела да застрањује „Кед прнђе деш. то страшнахо суда, буђе мене пан Бох питатв „Кисачки пан Фратер, кам сут твоја овци?" — Ја се буђем чинит, јак би нечул. „Кисачки пан Фратер, кам сут твоја овци?" „Ја пак буђем казат" — те склопивши руке, поче дрхтајућим гласом говарити: „Просим пекње, пан Бох, ја нвемам овци, ја мам лен магарци." Спомена ради написао сам овај Факат, да га из заборивностн истргнем. Арон. *