Стармали

Г38

„СТЛРМАЛИ" БРОЈ 17. ЗА 1881.

Цар Јосиф и његов кочијаш. (Народна приповетка). Кад је цчр Јосиф путовао по свету, дође једаред, — као прост војак преобучен — у Чоку, и ту најми једног Србина Банаћанина, да га вози до Темишвара. Кад су се веђ били од Чоке прилично одмакли, ал ето ти њима у сусрет јуре једне каруце са четири коња, са послужитељизла на сребро обученима, са перјаницама и другим којекаквим кереФекама; које је све показивало: да неки велики господин путује! Кочијапх царев, како је угледао парадни подвоз, да им се мало приближио, а он одмах држ за уздице, те почне на страну навијати, јер је упознао, да су то кола спаије Марцибана. Цар Јосиф пак, он му заповедаше да не сврће, и доказиваше му: да му се нетреба ништа бојати, јер он целу одгЈворност на себе прима. Но Банаћанин, — који је јошт одавна страх од Марцибана уватио, — неће да слуша, шта му цар саветује, него му јошт пророкује, како ће и он с њиме заједно лутрију извући, ак > овом зверу од човека с пута не сврну!" Кад цар види. гата је! а он зграби за уздице, пак вуци на ону страну, од куда је пут; а кочијаш опет вуци на другу страну! Док су се они ту кошкали и уздице овамо онамо трзали, у тим и каруце стигну; пак како их њиова кола затеку баш на сред пута, то спаија одмах почне псовати триста вера, а пандур скочи одостраг са каруца, зграби ђијотку од кочијаша, пак заопуца и цара и Банаћанина и преко ушију и преко очију тако шибати, да су се све гњурали и као чикови по колима повијали! А кад их се добро и напсовао и натукао, то их најпосле на њиову срећу мане и седне на каруце, које се крену и одзврје! Кад су сами остали, онда проговори кочијаш цару: Хз, војак! Јесам ли ја теби казао, да ћемо обадвојица бити грувани, ако се будемо кочоперили? Али је бадава теби говорити, кад ти не слушаш паметне речи; него мислиш: ко си, ти си; а незнаш јадан: да тај ни већу господу у рабош не зарезује, а камо ли оваке одрпанице, као што смо нас двојица! Да си ме био пустио, да Ја по мојој вољи кочијашим, сад би лепо били мирни, нити би те маснице по лицу имали, од којих смо се тако запурили, као год да смо јели цичобера !! Немој се здраво једити и к срцу узимати, одговори цар — што је било било, то нам већ нико више не излиза! Али ти то могу казати, да ћу те врло брзо осветити. Чекај само докле стигнемо у Темишвар; биће твој Марцибан мањи од макова зрна; а ти ћеш се све смејати кад дознаш: да има и над попом попа!! Кочијаш је вртио главом на војакове речи и није ни десету веровао; али најпосле, што му драго; нека, — вели — он мени моју кирију поштено исплати, а остало ме се слабо тиче; извукао сам ја до данас и друкчији буботака, пак сам остао жив; неће ми дакле ни ово Фићкање баш тако јако нашкодити! Кад други дан стигну у Темишвар, одседну

најбољој гостионици; где цар бирташу унапред десет Форинти плати и заповеди му: да има његовом кочијашу све оно давати, што год он буде за себе и за своје коње потребовао. Пошто је и кочијашу казао, какоје с бирташем удесио, и да му се не треба стидити, него да може као код своје куће заповедати; то отиде у град својим послом, а кочијаш остане при порцији паприкаша те тако, ко^е пијуцкајући, које коње ранећи, провађао је своје време, и очекивао је, кад ће му војак доћи, да се кући врате. Прође тај дан тако у очекивању, али никад ни војака ни од њега гласа! Кад сутра, а то пукне глас по вароши, да је цар изненада у Темишвар дошао, и све је трчало на велику пијацу, да види; како ће се војска пред њиме екзецирати. Како је кочијаш већ за рана био ручао и коње намирио; то добије и он вољу: да види цара у своме веку; те зато се упути онамо, куда је видио, да највише света врви. Кад стигне на пијацу, има шта и видити; а то његов војак лепе хаљине обукао и чисто се прерушио; пак се са ђенералом и оФицирима измешао, који га сви са највећом пажњом предусретају! Војска поред њега на алаје пролази; он је са својим бистрим очима премерава; а сав остали свет, — осим солдати — поскидао капе и шешире, те гологлав управио своје погледе на његовог војака, нити може, да га се задоста нагледи ! Кочијаш у својој простоти, јоште се не сећа, да је то цар; него му се са свим без зазора приближи рукује се с њиме као са својим старим познаником, и каже му: како га већ одавна очекује, како је сад овамо дошао, да види цара, и како воле, што је на њега наишао, те му сад може казати: да би већ време било у Чоку путовати, јер ће он и коњи више потрошити, него колико вреде! Немој се ти за трошак ништа бринути, — проговори му цар: — то је све моје старање; него ми кажи: јеси ли већ видио цара, од како си дошао на пијацу ? Нисам, — рекне кочијаш: — ја га непознајем; а како сам тебе прво опазио, то нисам никога хтео за њега ни распитивати, јер сам знао да ћеш ми ти то умети најпоштеније казати: Пак шта мислиш ? Ко је сад овде цар ? Кочијаш погледи најпресвуда око себе, пак онда рекне: Ја незнам за цело, којеје; али ми се чини да један од нас двојице бити мора; јер смо само ми под капом, а сви су остали — осим — солдати гологлави! Цар се насмеје његовој досетци, пак га онда запита : а били волео видити Марцибана, који нас је дао онако ваљано изшибати ? Гледале га вране на вешалима! — одговори кочијаш. — Кад га ја зажелио видити, онда се Бог сетио његове грешне душе !! Није он сад тако страшан, као што је био, рекне цар: — а ако сумњаш, то хајде за мном, пак ућеш се својим собственим очима уверити!