Стармали

„отармлли" број 25. за 1881.

201

ћира. „Стармалн" је ономад иребацио „Раднику" неки груб израз према једном члану омладине, који му, бар том приликом није био ништа крив. С п и р а Али је уредништво „Радника" још пре и само уви'дило како та слепа грубоћа не ваља, и извинило се да оно у том грубијанству удела нема. Ћ.ира. Али се није могло извинити, што тако грубе дописнике има. Спира. Мани се терања мак на конац, Доста томе, да је „Стармалова 8 опомена од успеха била. Заира. А како то? Спира. Од како је „Стармали' ту грубоћу укорио, од тога доба „Радник" излази на фином, фињејшем тананом папиру. Наједаред паде у противан екстрем. Тај је папир сад тако фини и провидљив, да не можеш читати једну страну. а да уједно не читаш и другу страну (натрашке). Јхира. То је оно, кад осуши што пресуши.

Ђ. и р а. Даклем република Француска озбиљно помишља на окупирање суза. Можда је до сада већ и окупирала. , Спира. Боље би било у место окупирава суза, да се лати отирања суза. Јер не верујем да суза нема и код н»и код куће (ако ни чијих, а оно бар сиротињских.)

Ћира. А шта велиш ти на бурунтију бана Пејачевића, којом прети независним судијама да ће их све без трага растерати, ако не гласају како је њему воља. Шта велиш на то? Снира. Ја велим да је бан паметан, али ипак није тако паметан, као онај Циганин, који кад је послао дете са крчагом по воду, није му претио да ће га избити, ако крчаг разбије, него га је антиципандо добро излемао. Циганин је знао, да је касно иосле тући, кад се једном крчаг разбије. Аира. Али бан можда мисли да се његов крчаг не може разбити. Баш би било вредно пробати.

Никако погоджти меру. Од пређе смо много пили, — То одобрит' ко ^е, ко ће ?! Ао јада, — а гле сада Посрћемо од трезноће. Онда тамо, сада амо Батрга се, љуља, лута. — Мешајте нам воду с вином, Не би-л нашли права нута! Један Посматрало.

Чупави чланци. II. Јутрос сам слатко вруштуковао, јер пре вруштука нисам читао новине, и тако не знадо шта се по свету збива и не збива, не знадох н. пр. где се ноћас земља тресла; не знадох је-л се умножио број српских девојчица у маџарским клостерима; не знадох је-ли се срушила још која кућа у Бечу; не знадох је-ли освануло још које „отворено писмо" на ћошковима где се лепе плакати; не знадох је-ли можда повишена плата сиромаку Хељтартову српске патријаршије (који сз бори са глађу и жеђи); не знадох је-л' се папа већ одселио у Малту; не знадох је-ли мирно спавао бугарски кнез (да није што ружно сневао); не знадох је-ли гдегод каква железница ударила рудом у брег; не знадох је-ли бан Пејачевић где изабран за почасног Србина; не знадох да-ли је већ и Пешт. ЈЕојд" објавио рат Русима, можда се већ у велико крв лије, — можда смо већ. и победили, Руси^у освојили и поделили, — можда је већ уредник „Пешт. Жојда" постао гувернат';ром у Сиберији. Све то и још много више ја не знадох. и за то сам као што рекох, јутрос слатко вруштуковао. Кава ми је била више мека него мока; млеко ми је било овчије природе; шећер ме није подсећао на трсковачу; цела та радња била ми је права (само ми је киФла била крива, — ал њу сам брзо појео.) Така слатка вруштука не памтим ја од како сам се (уставно) родио, п е л е н о м слободне штампе повио, на сунцу слободе, б;>атства и једнакости прозебао, и по неприкосновеном праву сваког уг. грађанина оседео. Ово ми је био први сладак вруштук од како се ова нова ера изерила. А то је све за то, што пре вруштука нисам читао новине. Овај мој слатки вруштук, као и свака басна, има и своје нравоученије, а то је: да не треба човек новине да чита пре вруштука, — пре ручка, пре вечере — и пре спавања, па ће му сваки залогај т. ј. ако га има, слатко пасти. Но, ово је све лепо. Али има нешто и што није лепо. На пример: Није лепо од старих пророка што нам нису претказали да ће се и гроФ Андраши сподобити на Синајској гори, те тако ми сад морамо да држимо да је тај његов пут трице и кучине (или боље рећи само трице, јер кучине гр. А. не воли ни да се помињу. Погодите за што.) Није лепо, што Иштоција седи у Пешти, јер у шајкашком баталијону прави се права Содома и Гомора, чему треба ближа лека. Није лепо што се побратимствени доктор није родио пре четрдесет година, па да опише војевање од 1848 и 1849 године; можда би и тамо нашао коју длаку у јајету, кад му се то тако мили. (Овим се не брани г. Зега, ако је што крив.) Није лепо, што су митровачки Шокци и Шо■«1ице натерали српску „Зољу* да их предво/1