Стармали

„СТАРМАЛл" БРОЈ 27. ЗА 1881.

215

Мало жале са вршачком полицијом. Од омладинске скунштине овамо : ма вршачка полиција више посла но икада. Јер осим другихважних послова. мора вауошки капетан свако рекомандовано писмо, што долази из Србије на Л. Нанчића у присуству овога и поштанског чиновника својеручно отворити, не би ли се ваљада тако ушло у траг каквој завери, која на то иде, да Банат, Бачку и Срем даде Игњатијеву или београдскон митрополиту, па можда и Панти Срећковићу. Врагови Србијанци мора да су за то дознали из дописа из Врш ца у „Застави,* јер пре неки дан опет дође на Нанчића |)екомандовано писмо, које се по министарској наредби опет м<>рало отворити у полицији. Капехан свечано отвори писмо, извуче један штампан табак на „Флиспапиру," из ког извади једно писамце и баци на исто жељан поглед. Но није добро ви бацио „взор" на оно два три писана реда, а он са највећом индигнацијом отури од себе писамце, апоштацском чиновнику нареди, да задржи онај вдтампан та бак. Ја сам случајно до тог .писамца дошао и ево га ради увесељења ваших читалаца од речи до речи саопштавам. Исто гласи: „Сваки је онај највећи м и к,. који, осим атресата, отвори ово писмо." Овоме даљи коментар није нужан. Тог истог дана добио је споменути Нанчић од Једног свог пријатеља с ове стране Дунава и Саве овако писмо: „Драги брате ! Ево се и по трећи пут озлојеђен лаћам но, но, не бој се, полицијо, не мача, већ пера, да те питам, шта је с тобом, те не долазиш ? Можда ће и ово писмо она иста судбина постићи, као што је и она два претходна. Но што му драго: стигло оно у рај, т. ј. у твоје руке, или у пакао, т. ј. у руке нечастивих (мал' што не рекох полицијск(<х) мени је — што каже Вранцуз •шецко једно! Ал сад је време да пређем — не у Србију, већ на ствар. Ег§о: ми те са запетим не бој се, полицијо, не пушкама, већ нестрпљењем

миг, па да сложно на

очекуЈемо, и само чекамо на тво] јурнемо — не на Маџаре. већ на станицу, да те дочекамо. Овде је све готово, само се жељно твој долазак очекује. Жртве, што ће за времена твог бављења овде главом платити, означене су већ, (пе Шјеп кар^апу игат, та то неће бити министарске главе, него ћурке, гуске, патве и т. д. које ће се пећи или кувати) а такођер је и батерија спремна — разуме се, не тонова, већ бате;>ија Флаша са вином и пивом, што ћемо уз пријаву славној полицији и са њеним височајшим допуштењем попити у Тис.ино здравље. Из свега овог увидећеш, да је нужно, да што пре амо дођеш. У Хотентотској дне поштанск<>г штемпла (ти сигурно и не знага, да у Хотентотској има поште). Твој Грба Пуљевић.

У В. К.

Брак је школа, У сватови о ш т р е Персе У сватови т у п о г Које Вино с' точи, банда свира, Једном речи весело је. Под ногама чилих свата Хоће патос да се сруши, Ту су игре свакојаке: Коло, валцер, и кетуши. Свако вгра све се пуши, Свако игра, све се зноји, Свако игра и заплеће, Само Која залуд стоји. Питах неву: зашт' и Која У коло нам не похити? „Маните га, — незна игрлт, Ал ја ћу га научити." * * * То је Перса лане рекла, Ал што рече не порече, Сад већ Која красно игра, Па и онда — кад му с' неће.

Пуетосват.

Из полупрошлости. Стари г. Берић био је народни школа надзиратељ, па је као такови, једнога дана де шјо се под Варадином на такозваном кантару да погоди таљиге до Карловаца да га однесу. Таљигаша било је и сувише па зато нудише се сви и опколеше човека. да се једва могао на ногу држати, онај оће за цванцик, онај за кетнаест грошића, један опет за ценер, али јошт олбу вина и тако даље. Г. Берић уочи једнога "нто оће џепаком на петнаест грошића, и тога позове да га вози — али не за петнаест грошића него да ће му платити три цванцика до Карловаца али под тим условом, да ако му име запамти до Карловаца ако не, онда неће му ништа платити шта више има ће нраво да га и ћуши. Сремац на то се извали мрко погледавши га и запита га: па какво је то име. Г. Б. каже му име. Еугенијус Артакоеркоес сремац ману главом па му рече: седај. Сремац је добра таљигаша имао те је зврјао али по глави шетало му се једнако ксерксес —■ перзес, жертес, и то тако да је већ име заборавио те зато принуђен окрене се господину и замоли га даму јошт једаред име каже; господин пристане те му опет понови име. Сремац опет тераше — и читаше име као оченаш, али би залуду, када је до чесме ајдук Вељка и тако рећи под Карловце дошао — опет име

заоорави па згто стане сподине што је стао . ме питаш. Силази доле ти ј е име наденуо! —

са таљигама, па пита га гоСрдито му одговори, шта с таљига па ћуши — и ко Л. Кнежевић,