Стармали

246

„стАРМАла" ВРОЈ 31. ЗА 1881.

каквог народносног посданика на мађарском сабору што је испрекидан са „е1а11!", в пеш 1§ах !", „пега а11 и председничким звоном. Таман човек обуче облигатни „шлоФрок* и метне на главу комотну капицу, што му је, још за времена ђаковања му, каква бечка Швабица за имендан направила (до душе јеФтино га стаје!), и тек што је почео перо да гризе мислећи о којој &е ствари пре да почне писати, а ево ти тек бадаваџије Симе; куц-куц на врата и пре него што би човек по слушкињи могао поручити да није код куће, већ је он три нове анегдоте из прве године „Годишњака" приповедио, капут скинуо и са стола новине зграбио, те наишав у „Српском колу" на новост, да је Сара Бернхардова сретно стигла из Париза у Беч, резонује о томе, како је то од преке потребе за читајућу публику „Српског кола" било, што се извештава о томе, да је Сара Бернхардова заиста стигла у Беч, да не би штована публика случајно држала, да је она сада у Угриновци. Кад је брат Сима тако добар један сахат о томе своје меродавне назоре развијао, сети се да запита: — А молим, ви би ради да пишете, а да нисам ја што на сметњи? — Боже сачувај ! Слагачки је дечко до сад само три пут у залуд долазио по рукопис, а он је већ научен да најмање десет пута забадава долази. — Па изволите ви само писати, ја вам нећу ништа сметати, ја ћу овде да прегледим мало новине. Молићу имате ли добра дувана, а и „цигарнпапир" сам заборавио у кавани. — Изволите. У то седне госиодин Сима да прави цигарету и да чита новине. Док је правио цигарету, непрестано је казивао своје ласкаво мњење о квалитету дувана и папира и ваздан запиткивао : А молим је ли ово „кир" или је „нурзичан" ? Напир ]е ваљда од Бипарића; то је припознат као најбољи, „ехт" Француски. За тим поче аревртати новине, које су тако шуштале, да ти се мисли, кад хоћеш да пишеш, као пчеле разбегну, кад их мећеш на кад. Док је међутим палио цигару, било је неколико секунада тишине. За то време напишем две врсте и по, а тек ће господин Сима наједанпут: — Збиља, молим вас да ми дате онај број лањских „Сриских новина", где је изишла нова такса за Фијакере. — Немам тога броја случајно овде у џепу, него ако је по вољи изволите на таван, тамо имам пет сандука старих новина, па ваљда ће тамо бити и тај. — Ал' ја то нећу умети наћи, него ћу вас молити да ми ви сами наћ ет е. Треснем перо из руке, да му је одмах жуч пукла, па хајд' на таван. Међутим је прошло подне. — А молим само да вам нисам на досади, да вас не задржавам што у послу? приметиће пажљиви и учтиви г. Сима. — Ни најмање, ја сад идем на ручак. ш

— Па знате шта, доћи ћу после ручка да прегледим још мало новине, а дотле ће донети: и ии ■ смоноша каквих нових ствари. — Биће ми мило! одговорим, а у себи додам : (Да те Анђелић носи!) Господин Сима је човек од речи. Дошао је пре него што < ам га иожелео. —- Гле, добили сте и писама! Сигурно за „Стармали"; баш да видим — Молим ту има и приватних писама. — 0 молим, молим, нисам ја лењ на читање; прочитаћу ]а и то; ја волим тако разне рукописе и још различније „штилове" да читам; ту се човзк слатко насмеје . . . — Јест, то је врло смешно ! — А молићу, ја нисам пио данас црне каве, журио сам се, да ме не чекате дуго; би л' били добри, да пошљете вашу девојку да ми доиесе од „Шнајдера" једну каву, код њега је, кажу, најбоља, права мока. — Девојку сам послао у штампарију да јави, да ће овај број „Стармалог" изићи један дан доцније јер нисам имао данас каде да радим, него ако је по вољи могу ја часом сам отићи по каву . . . Господин Сима то није хтео допу т стити, него му се учинило да је мени мало некомотна његова визита; те ће ме још само замолити: — Захваљујем: него би вас само молио још ако би ми хтели жирирати једну векслу од 300 ф. пак ћу одмах ићи, — да потражим још једног потписача. — Здраге воље како не би! Молим где је ? А, дакле још нисте испунили, па ништа ја ћу потписати овако на бланкету. И чисто ми је свануло што сам једним потписом својим опростио се учтиве визите. После сам сео да пишем, с каквим веселим расположењем — гоме је најбољи сведок ова рапава „шетња". * * * Ал такових учтивих визита имамо ми у Новом Саду скоро сваки дан. Аб.

Моје наседаније. Не знам како се то код мене унавадило, да при сваком писму, које добијем и нехотице се запитам: да-ли ћу по рукопису на адреси познати, од кога ми долази. Наравно да више пута погодим. Кад погодим, онда кашто и застанем, па мислим, да-ли ћу из српских крајева добити добре гласе или ћу чу г тн вести мутне и суморне. Деси се да познавши по рукопису, ко ми пише, погодим и шта ми пише. Може ко помислити, да ја овим хоћу себе да изнесем на глас као каквог бољевачког или горевач когпророка. — На против,— ја хоћу да вам приповедим, како сам у томе послу насео.