Стармали

„СТЛРМАЛИ БРОЈ 36. ЗА 1881.

289

1хира. Ја би данас чеотитао г. Тиси и другим министрима нашим ночу годину, — само не знам би ли ми честитку иримили. Спира. А како би им ти као честитао ? Ћ.ира. Рекао би им проото, и искрено да им бог да све оно добро, које они нама желе. С п и р а. Но, лепо би те погледали, да им са таком честитком пред очи изађеш. В. и р а. Даклем умре нам и владика Војновић, који је био поштена душа. Бог да му душу прости! С п и р а. Али ја све држим да њему вије било суђено већ сада умрети, и то баш у Карловцима па још у патријаршком двору. Него мора бити да се смрт забунила. Н и р а. Како ти то мислиш не разумем те. Спира. Ја држим да је имала смрт друго упутство, али у мраку није потрефила, није нашла Иира. Но, но ? С п и р а. Није потреФила, није нашла — српску автономију, над којом је баш онда сламка прекинута, него нађе сиромака доброг Војновића па њега укиде са света. Н и р а. Видиш, то је врло вероватно. Тако ће нешто од прилике бити, — ако и не баш са свим тако.

Нира. Од кад нама „Српски Вакит" прориче да ће бити о божићу радост велија. Па ево канда ће тако и да буде. Спира. А где ће да буде та радост велија? Нира. Где!?! — Во Јудеји и Самарији.

Н и р а. Одавно се то већ говори да Далмација треба неки хинтерланд. Спира. Па ето, сад је ту и тај тако звани хинтерланд. Али само не знам на шт<> је? Ђ. и р а. На што ?! — кад се у Боки Которској роди буна, до се има где раширити. С п и р а. Аха ! Нира, Ти Кривошијанци и Ерцеговци мора бити да су здраво весели. Сппра. А по чему ти то судиш! Н и р а. Та ето немачке новине једнако доносе вести о неким б а н д а м а. А ја знам где банде свирају, ту мора бити неко весеље

ђука и Шука. Т) у к а. Јеси л' чуо да хоће сад неког проту да метну за владику. Ш у к а. Па то ми одавно желимо, да и м и рски свештеници могу бити владике, па што сад замераш?

За десет — педесет, (Свршетак.) Кад Гавра уђе у болту улетим и ја за њим, да видим шта ће то да буде. Хтедох Чиви рећи, да су то моји новци којима Гавра свој дуг плаћа, хтедох — али ме Бачванин одби оштрим логледом, а још оштријим речима, да му не кварим посао, да идем макар само до врата, а ево њега таки за мном. Ја се повукох до врата и ту чеках крај комедији или можда трагедији (моје десетице). Стојим ја на вратима, али стоји и Гавра у дућану, и стојао би можда дуго, да га Чива не ослови овако : „Сад добре, моје драги, ви може сад да идеш, ви поштена човек, која свој дуг платио. „Та тако је" — прихвати Гавра, ја сам поштен човек, дуг сам мој платио, па за то и чекам, да ми мој златан сат натраг дате, јер код нас је обичај код ко свој дуг плати, да му се таки и залога врати. Хајде, хајде, не оклевајте ту!" „Какав сат?" Цикну Арон као да је босом ногом на жеравицу стао, — „какве сата, ако бога знате. Ниси ви мене, никакв! сате дала, со вхар их леб. Никакве сате, — никакве сате." „Је с' чуо, Чиво, немој ти са мном правити мишкуланције! Ми смо Бачвани на кратко насађени. Већ де ти извуци мој златан сат из оне Фијоке, док те нисам;, виш овом шаком, пољубио и с десна и с лева." „Раубер ! раубер!" продера се Чива, и кад је то двапут рекао, учини му се да је мало, па додаде још једно ж Раубер !" —• ни то му не би доста већ дрекну још једно трократно : „Цу хилФе!" И одиста, чим је он викнуо: Раубер! таки се створи у негивом дућану неки полицајац, — са великим вопросителним погледом. Арон се окуражи, кад се виде под закриљем славне полиције. Исприча полицајцу своје веље јаде, како се од њега тражи неки сат, па још златан, који он — тако му поштења — никад није добио. (Ал не вели, да је примио десетицу, коју никад није узајмио.) Полицајац, — строг у својој званичној дужности, окрете се Гаври питајући га: „П1та хоћете, ви овде? Какав сат тражите ви од господар Арона?" „ П1та наопако, па зар још пита какав сат ? Па мој златан сат, што ми је од оца остао, што сам му га јуче у залогу оставио, кад ми је десет Форинта позајмио. Та евЈ баш сад, овај час, вратио сам му дуг. 0 гле ти чуда, како ја да накаљам. Него кажите ви њему, ако мој сат таки не „аузрукује" — Ја знам ди је бригади-команда, па кад ја одем на рапорт, чешаће се Чива и тамо, где га сад не сврби." — То беху речи Гаврине. „Ја мајн хер" рече полицајац Арону „ето сте чули шта вам овај вели. Ја знам да ви ником не узајмљујете ништа без залоге. Па кад вам је ваша десетица враћена, ви треба човеку његов сат да вратите." Члва пребледе, па онда кроз бледило мало по •