Стармали

4

„стармали"

број 1. за 1882.

Кад су за вечеру седали, Фема уграби место баш плреко од огледала, како би и Гавру који је под огледаом седео и свој скречени нос видети могла. Гавра баш није био човек од етикета, тај вам цело вече није Фему посдужио ни печењем ни салатом, ни вином ни берметом, ни гурабијом ни пуслицом, већ је још она њега морала да двори. При вечери се наравно напијале и здравице, певало се и шалило се, кад, на врага, неко из друшво замоди сека Фему да и она одпева једну песмицу. Она се поче као стидети и изговарати, да није при гласу, да има кијавицу и шта ти ја знам ; али на последак не имаде куд, већ да пева. Удеси двоструким гласом (ваља да је дует требао да буде) најновију песму : „Ах престанте невине, око мене тичице", и то са таким ефектом, да кад је у сред песме неко од слушалаца прснуо у смеј, онда сви остали, у један мах као на команду то исто учинише. Фема то није схватила као знак доброг расположења, него као неку, ооже прости, увреду и хтеде с места дазбоде и оде из друштва, — но на њену највећу срећу, Гавра јој проговори ове утешителне речи. „Немојте, молим вас, сека Фемо, замерити мојим друговима, то су вам људи, који не разуму нотално невање, па за то и незнају да оцене ваш анђеоски глас. Будите уверени, ви певате као славуј, још лепше него славуј, — ја бар никад нисам чуо славуја да тако трилира, као ви." Фему то утеши и збуни и очара и разнежи тако, да није знала шта да одговори. — Напе се да уздахне, и то мало јаче, (да и Гавра чује) те, на несрећу угаси лампу која је баш пред њом стајала. Мрак . , . Ништа се невиди. Само се чује како неки весељаци све скачу у вис од тешка смеја. — Фема нечује ни то, она осећа само да је сазрео њен давнашњи план ; сад треба на прстима обићи око стола и шапнути Гаври на уво само две три речи, ох само две три речи, он ће их већ разумети. Она пође, у том један весели брат који је још скакао од смеја замлата руком да загрли свога друга, па фљас! сек' Фему баш по носу, — баш по чиру. Стотину светлаца изиђоше јој пред очи ; али она „нити писну нити зуби шкрину", Она неодустаје од своје намере. Пожури се, док се није свећа упалила, па дође до оног места где је Гавра седео, мете му руку на раме и нежно му прошапута, све, све што јој је шест година као сињи камен на срцу лежало. А кад јој он ћутећи само руку стиште, онда га опа загрли, у знак да се душе њихове разуму. У тај ма унесоше из кујне свећу, а Фема дрекну што је игда могла, јер сад тек опази, да је у место Гавре, загрлила Јашу гајдаша, који је иза Гавриних леђа па клупици седео. (Свршиће се). П у С Л И ц е, Даклем Чеси ће канда имати свој универзитет пре у Америци (у Кедар-Рапиду) него у својој отаџ-

бини. — Хеј да смо се и ми сетили па одсекли парче автономије наше и послали је у Кедар-Рапид на сохраненије, — да остане бар за семе!

У Пешти и у Бечу пробали су не давно, Матафуегос ; а то је пова справа, којом се ватра гаси. То је лепо ! Но још боља би била каква справа, која би стала на нут, да се ватра не потпаљује тамо, где је нико не жели. (Али против таког Мата-фуегоса дигла би се руљом сви бечки и пештански новинари).

Пст! мирни будите. Сад баш предаје даљске рачуне наименовани администратор Анђелић наименованом патријару Анђелићу. — Мирни будите, — да се човек не забуни!

Чивутски новинари зову Стојана Ковачевића Риналдинијем. Ти ће новинари још увести у моду ону стару, већ заборављену песму: „Риналдини, где да т - иађем ? „Хитим дерхтућ за тобом. ,,Испред мене, ах, чезнеду „Сва јестества красоте "

Вељка амалбашу стрељали, су (на Карбурми) баш на туцин дан. Кад је баш морало бити тако близу божића, оно је требало дочекати бадњи дан, онда има доста сламе, па бар да му божићну сламку прекину над главом.

„2отћог ез уп^еке" тако се зове нов лист у Сомбору, који не псује Србима ни оца ни матер, само их лепо моли, да му учине ту љубав, па да се — помаџаре. (Мо^а ћепе, то није какав шаљив, него се држи са свим за озбиљног.)

„Родољуб" излази од нове године у већем формату. Томе се радујемо. И желили би да се сви паши родољуби на њега угледају, па да се и они од сада показују у већем и јачем облику.

Да не би прота Бранковић велики скок на једаред учинио, за то га је „Пешт, Ллојд" наименовао већ за „архимандрита Суботичког."

Теше нас да се не бојимо: „зна ће" веле „и Анђелић шта је право" (Да богме, он је учио права у блатном потоку — (Загобра1;ак-у).

Новине јављају ово : У месту Унару у Шпањској наиђу на бадњи дан гладни курјаци у цркву, и направе триста чуда и крвава јада. — Даклем то је шиански обичај да гладни вуци упадају у мирну свету цркву. — Е сад разумем и „Стикса*.