Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 3. ЗА 1882.

ша војска нападнута је од 50 које мушких, ко.је женских усташа из јужне Херцеговине, ко.је снлом дођоше да се ангажирају на четворку и то у врло великој „ колони." Ово би управо било неко прелазно стање код Бокеза, док се небијсасвим цивилизирали, али то прелазно стање неби било тако немило по вас (Аустријанце), као што је ово садашњс њихово ирелазно стање, т. ј. кад ирелазе тамо куд по нашем сваћању не треба. А да и они сами имају воље да се цивилишу, о томе ваљда неће нико посумњати, ко зна, како се они већ и сад заузимају за то, да буду цивилни. Но мислим да ће повољвије бити драгом читаоцу, да се из Кривошија вратимо опет на „пик-ник." После првога дела игара, нарочито после друге четворке, пастао је ,ЛУа€еп5ћ11б1ап(1, а примирије, или салонски да се изразим: одмор, Срби кажу „Ииће". Ал какав ми је и то одмор био, кад сад тек настаде прави рад: једни наздрављају, други куришу на смрт и живот, трећи се куцају и пију, четврти једу, пети пуше, при свем том, што су по дворани висиле на штету ерара обептене таблице, на којима се гости умољавају, да до 12 сах. не иугие. Здравице су прво падале на оне, којима је цела забава у почаст намењена, т. ј. нашим милим члановима позоришне дружине, па онда вредним и милим приређивачицама ове пријатне српске забаве, нашим врлим Новосаткињама. Кад смо се разилазили кућама. већ су и свеће по прозорима гореле — можда светлије него при кардовачкој иншталацији, а и млекарице и пекари носили су већ свој еспап по кућама као да се и онде неки приватни „пик-ници" спремају. Домаћи су всћ свуда по кућама поустајали и седајући за „вруштук" можда премишљали шта ће онога дана кувати за ручак и по коме ће послати претплату на „ Стармали ", јер је већ крајне време, да и ту беду скину с врата, да не чангриза толико због тричаве форинте. Аб.

Није ми било суђено да будем играч, — 0 човече, од кад ја тебе тражим. Обишао сам целу варош, и срећа твоја, што сам те нашао, јер ево сад је четири сахата, а још данас хоћу да те одведем у Н. на бал. Нема ти нигде лепшег уживања него на сеоском балу и да се сад ниси самном састао, пропустио би ту лепу прилику. Овим речма насрне на ме мој пријатељ Пера, иначе и мој колега, јер обоје беасмо правници. — Хвала ти на пријатељској љубави, врло сам ти обвезан, али ти најбоље знаш, да ја немам обичај играти и у напред те уверавам, да ме ни сада нећеш на игру навести. Шта бих ја дакле тамо радио? Да ти ваљда завидим на доброј вољи, или да девојке гледам? За то ми није потребе ићи на село ; до вече могу стотину лепојчица видети у позоришту. Тако сам одважно говорио, да сам зацело држао, е ће се мој брат Пера одма окренути и као шт° је дошао, тако

и одјездити, да другог сапутника тражи. Ал' сам се преварио у рачуну. Пера ми поче описивати све дражи бала и то таким одушевлењем, да сам се већ и сам на балу осећао ; тек сам се онда трго, кад ме једна ппљарицапутуњом својом поштено у ребра лупи и да неби тај јед у мени остао, нродерем се на Перу како сам само могао, продерем се : „Нећу ићи! Пунктум!" и тиме се окренем на десно, оставим мог брат Перу на улици и одем кући. Запалим лулу, узмем књигт и псујући пиљарицу. бал, Перу, путуњу, извалим се као какав Султан,— надиван. Тек што сам се наместио и два листа преврнуо, отворе се врата и ко утрчи у собу ? Мој пријатељ и колега Пера, који ми опет почне лепоту бала сеоског описивати; — и то са тако живим бојама, да ми се чисто допало. Та за бога немам ни ја срце од камена, мене је баш дирнуло Перино пријатељство, те сам му пао око врата, а он ме окреће по соби. Да лепе братске љубави! . . Затим се баци у позитуру и као прави говорник стаде ми хвалити моје пријатељство и (— сад долази тек оно право ! —) са једном „малом молбом" изиђе на среду: Речи су му биле просте, али искрене. — Драги Пајо ! Пмао би једну малу молбу да је управим на тебе и надам се .. . знаш . .. у великој сам неприлици . .. знаш . .. ђаволски ти нос има тај Пера: намирисао је тајне пет печата, он већ зна, да сам јутрос добио писмо с новци. — Ваљда си гдегод захладнео? — запитам са саучешћем. — Махни се, бога ти, кад би само то било . .. али помисли само, немам баш ни пребиЈене паре у џепу. — То је жалосна ситуација; али ту је лак и савет: кад немаш новаца, немоЈ ићи на бал. — Ласно је теби говорити, али ја не могу изостати знам зацело, да ће тамо бити и Софија Лазићева, па ја да не будем тамо ? . . . и тако се горко насмејо, да ми је жао било кукавног младића. И ја се разнежих. — Знаш шта ? ево руке, а ево ти и џепа, па сад хајд'мо! Ко је био срећнији од Пере ! . . . * * * Кад су нам кола пред осветљеном, зеленим гранама исплетеном шатром стала баш се свршило нрво коло. Пера утрчи међу играче, а ја седнем на једну клупу пред шатором, одкуд сам веселу младеж сву прегледати могао. Све сама непозната лица ; и да нисам кадкад опазио Перино увек смејуће се лице, бог зна, шта бих мислио, где сам. Једном речи: нисам био у свом елементу. Из тих мисли тргне ме вика аранжерова. — За четворку се тражи један играч! Још само један играч. Сеоски балови обично имају ту слабу страну, да што више играчица има на њима, тим мање играча. И овај наш бал не беше изузетак. Шта не би у оваким приликама играчи радили играчицама за љубав ? Трче, јуре од једног до другога и тешко оном, кога зао удес на пут им стави; ухвате га за врат, увуку га немилице и мора