Стармали

22

„СТАРМАЛи" БРОЈ 3. ЗА 1882.

Опет наша новија лирика. Кад је човек у каквој невољи а њему је лакше кад види да није сам, него да има и других смртних људи, који на исти начин страдају. После оног мог дифтеритиса, који сам себи навукао од мвогог певања о новој години, певајући т. ј. честитке у стиховима, ја сам сам себе прославио овде у „Стармалом", јер кад човека неће други да славе и величају, онда је најбоље да он сам то учини, као што сам и ја чинио изнесав своје честитке овде у листу и пред ону публику, којој нису ни намењени: јер честитке оне намењене беху иреттслатницима „Заставе", „Јавора", „Илустр. новина", „Невена", „Срп. кола" и т. д., а сваки ће ми допустити, да се налази још људи у Српству, који нису иретилатници тих листова, дакле их се оне честитке не тичу, те на што да их читају ?! Па ја сам их ипак изнео пред ширу публику, а у ширу публику спадају нарочито трбушасти игумани, солгабирови, иивари и многе ироте и иротинице. Но нисам ја сам — а то ми на утеху служи бомбардован картечима разноситељских захтевања, да будем тумач њихових осећања према благонаклоњеној публици, но има један страдалник. који је читаве две књиге написати морао, да протумачи и најфиније ниансе нежних осећаја иисмоногиких према њиховим добротворима, који им благонаклоно допуштају, да им писмоноше смеду читаве године дана доносити иисма (н. пр. о томе ко је умрво, ко је у Паризу банкротирао, чија се мачка омацила, чија је крмача утекла, ко се развео са женом и т. д.) и новине) „Рез1;ег МоуЛ", „КГкепИ' 1 , „Вагаг" и т. д.) Таквим меценатима наравно, да је по примеру Хорацијевом најзгодније излевати осећања у форми „Оде". За то и налазимо у једној од горепоменутих књига и то у „Лостуљону" једну „Оду", али не „Оду" личности каквој, јер не стоји то, да нас само људи, меценати, усрећавају, него има и ствари, које усре%авају нас смртне људе, а од ових на првом месту стоји иорез и његов конкретни репрезентанат, иорезна књижица, па тој порезној књизи пева честитач, односно писмоноша ову „Оду" : 0 д а (шта мислите коме'?) Порезној књизи. Књижицо, књиго, ред је на Теби. Хоћеш-ли оду ? — 0 за што не би! Била" у трњу, била у цвећу, Ти ниси никад казала не ћу. * Тебе је лако познат' са лица ; Немаш увеза, немаш корица. Тако си проста — к'о баба стара, И опет тако пуна — цифара. * * Никоја књига од Тебе тања, А цео народ о Теби сања. Никоја књига од Тебе мања, II опет тол'ко много — издања.

* * Другим је књигам' постање спорно; Ти си без сумње дело изворно. Јер Ти и душман признати мора Милијон, и још више извора. * У многој кући просветна века Ти си васцела библиотека. Многи се скоц'о од умна поста, Ал Тебе има — па му је доста. * * * Школа је наша школа обвезна, Ал ипак многи читати не зна; Из друге књиге баш пи запети, Ал Ти и таке учиш памети. * * Још нешто лепо из Тебе сјаји : — Друга се књига губи, затаји ; Ти си нам увек верно имање, Нит Те ко иште на прочитање. * * * Ој књиго, књиго слава Ти слава ! Вечита бриго порезних глава, Ко Твојој моћи пркосит' пође, Р Врашки с' опече, ђаволски прође. * * * Неки Те хуле са свезе Твоје, И веле да си званичне боје, А то је само потвора ниска, Ти си баш доказ слободна тиска. * * * Што јесте, јесте ; проза си сама : У Теби нема стиха, песама : Ал ипак за то близина Твоја Загрејат' уме људе — до зноја. * * * На Тебе пада замерка стална Да ниси књига сентиментална, Ал нађ' ми друге која нам груди На шири дубљи уздисај буди. % * * Нека их, нек Ти налазе мана! Ти стојиш јача од свих романа, Јер ко би данас с романа плако?! — С Тобом у руце и то је лако. * * * Па зато и ја у чела зноју Избацих оду у ,славу Твоју, Највиша књиго над свим књигама, Највиша бриго над свим бригама! 1ЈЈ 5?« * Ја знам да ниси на мене спала Ни Ти ни Твоја слава и хвала, На служби стоје Твојојзи слави Добоши други, — добоши прави. Друга пак књижица узима човека од главе до иете или не, него од иете до главе и честита му овако: