Стармали

„птармали* број 11. за 1882.

§. Кажу да је (Јкобељев добио зшшлење илуИа; после оних његових говора, могли смо и очекивати да ће се нешто заиалити. * * * јј: Београдски лист „ Звоно и тврди у свом уводном чланку, да само г глуиаци " верују да има „бога". Пошто су дакле у благословеној земљи Србији сва замршена питања сре;но решена, то Кемо сад дакле народ да поучавамо у безбожности. Ми смо навикнути, да нас „звоно* позква у цркву, а ово „ Звоно " са својим уводним чланком управо није звоно, него „ клеиетуша", коју код нас воловима о врат вешају. * * * г 3 Београдски „ Звонари" мисле да је сваки дан велики четвртак и петак, те ето непрестано — клеиеИу. * * * Л У Новом Саду су се сложили сви који имају трговине и дућанс, да плаћају по неколико шестака месечно, те да се од сада ради здравља поливају редовно улице новосадске. Да ли ће, боже, пристати па ово и — аиотекари ? Аб

П у с л и ц е, Враћајући се са делегација својој кућици, својој слободици, Анђелић се није сврнуо у Пешту. А и шта ће, прошао је вашар! Кишица се чешће пагонила то јутро, па смо на то одбијали, што је чета закашњела. Разговарајућ се о свачем са заробљенима, примакло се и подне а чете још нема. Ко жалоснији од нас, ако се вратимо кући, а пушку и не испалили. На част ти плијен и све, та и треће кољено памтило би ту срамоту. И подне бије али ужине (ручка) није. Глад нема очију. Ред је што јести, па макар била и цријемуша. Привучем се ја пополако неком сељанину и шанем му нешто на уво. Он се сеше у торбу, извади комад хљеба и рече ми : „Срам ме је господине, знаш, еад је међукрушје ; оно нешто мекога жита све је потрошено, а ново још није приспјело, ако хоћеш мало зобенице (хлеб од зоби), могу ти дати." На то му ја рекох : „Еад је крува икаква, не бојим се госта никаква." Кад ми је додао ону четвртицу, окренем се на другу страну да ме нико не гледа, те станем жуљати, све прашта под зубима. Зобено брашно крупно је као жир, с тога ме боцкало у гркљану, мишљео сам, мајчин сине, оде душа. Да је чиме залити, лако би било. Нема рујног винца, нити, воде ладне, да окријепим тијело, већ ако ћу оне мутне као орање из какве локвице. Не мога ме зауставити ни ово : „Кад би знала мушка глава, Што је ником воде с' напит', Нигда не би ником пила' и тако „паки, паки, приклонши кољена" напојио се ње од невоље. Наком тога укочио сам се као гиздава дјевојка. Нема више превијања од глади, већ од чега оругога. Чим се желудац почео стискати — пробављати — полећеше ми сузе низ образе. Нема сита за ово брашно (зобено), с тога су се оне сјемепаче позабадале у дувар желучни, а

Епала Васи ђурђевићу на последњој му кажи! (Хоће ли се да му трипут кажемо евала! Радо ћемо то учинити и њему и сваком, и сада и свагда кад се год заслужи. — Но, господо Вуковарци, јесте ли се сада мало одсрдили на „Стармалог"?) Нашој браћи Маџарима, не допада се ни самима зграда, у којој држе дијету. Треснули су о сто буђеларом својим (и нашим) и рекоше: Нек се зна чија је кућа масна! Ево 4 и по милијуна, па нека се нова, лепша зградазида! (Молимо, само из темеља.) Шта још неће људи измислити. Сад су измислили како се прави артија, која не може изгорети. (Мало су се задоцнили. То су требали измислити још под владом цара Леополда, кад су се наше народне привилегије писале.)

У Сарајеву појавила се редња вру/мце. Зар није патње и зебње доста овом кукавном народу, него сада још и да зебе, од вруЛице. Задатак народнога сабора, баш ако би се ове године сазвао, био би само тај, да пристане на укудање автономије, коју би попару имао нов попуњен синод да скува. (Тако вели „Турски Народ"). Ако је то тако, онда још морамо захвалити премилостивој влади, која није допустила да се сабор о ђурђеву састане. то је бољело, бољело. Није их могао ни млински камен сатрти, ни врела вода умекшати, ни ватра сагорјети, а мој госиодски желудац да их нокори! Већ сам се бојао биће гриза за бадава; смркнуће ми се пред очима, па ће народ рећи: умрије од страха. Док сам се ја кочио и мирио своје „унутрашње" осјећање, није ми било до дружине, ни до четовања. Скоро ће двије уре ио иодне бити, још их нема. Неки би чекали, неки би ишли кући. И ја сам ватрено заговарао да не чекамо дуље. Таман се почесмо спремати, кад ли се указа читава руља људи. Све покликће ': „Ето их !Ето иж!" Ми им одосмо на сусрет. Ту је било руковања, а богме и љубљења, јер се многи познаници нијесу од давна виђеии. Четници су били баш бирани момци, мислим на око; а по одијелу рекао би: свију царева и краљева ношње и закрпе ту су се стекле. НиЈе до разговора, ваља поћи, заповијед је света! Најприје ће четници, па онда пљачкари, а најзад женскиње и нејач. Одмаче све један за другијем и већ су неки на врх бријега „ Љутице ", с кога се Еулен-Вакуи види као у чашу; дочим је „ кичмаса* заостала, док се чета смјести. И ја се онда довучем горе и вољан сам поздравити тај „град", али с те стране нема ниједнога стабла већ сјенокоша. Морао бих промолити главу, а страх ме је, не ћу је повратити као ни онај, кад је својом мјерио, колики прозор жели имати на кући. С тога се предомислих још једном, те мјесто тога вољедох бити вјеверица Близу нас бијаше буква, старија и од мога и од твога ћаће (оца). Ништа боље него попети се на њу. Оружје не смједох оставити даље; ратно јевријеме, а туђа земља могао би ко анектовати, а коме да тужим ? Ваљда из горице вуку? *