Стармали

, С тарм1ли" број 11. за 188$.

Сваке године издаје се у Пешти награда од 10 фор. једној поштеној слушкињи. Ове године није се ни једна пријавила; из тога се суди да у Пешти нема поштене слушкиње. (Ништа зато, само кад има поштених госнод#8а) 1

Најстарија жена на свету, која данас живи, зове се Еулалиа Перец. Док је била, нешто преко сто година, смрт је на њу случајно заборавила. А сад не сме ни смрт да загризе у Переи^ (од 140 година.) Новине на 'платну, па да их после употребиш за шнуфтиклу или обојак, — то је сада најновиЈи ЕгЉиктд. Али то су изумели срећнији народи, код којих нема и таких новине, које би биле и за обојак сувише гадне (којима само диспозициони фонд зној са чела брише.) Дневни ред преко недеље. У Новом Саду. Недеља. — Обуче се чисто рубље; за време службе иде се у бирцуз на пиво или на ракију; после подне се иде са жееом и децом на агенцију или у градску пивару; у вече се посвађа са женом и иде у Клајнову кавану. Понедељак. — Пре подне се лечи мамурлук и преспава ручак; после подне се луфтира глава по променади. Уторник. — Пере се велики „веш* ; руча се Два пута сам дошао до првог огранка и сагнем се да га шчепам, али се ноге оклизнуше, а ја „ц<'Ц и на земљу. Мора да тјелеспе силе не бијаху једногласне ! Три пут Бог помаже! И ја се једва трећи пут попех горе. Ја горе, а „орнист" засвира „ јурти Овај пар не ћу ти тачно описивати ни мјеста, ни како ми је било при души, мотрећи жестоки бој. Дим и пара и пушака цика, А уз пушке та јуначка вика", — то ти је главно код такијех окршаја; а долази пред очи и ово : „Ох, ала ми расте кика. Кад пушака стоји цика", и т. д. А жива је истина да : „Бој не бије свијетло оружје, Већ бој бије срце од јунака." На свакој букви има сијаеет глава. Мора да је поглед са фортице „ Острвице" (одмах је испод нас) диван био. Зовем ти ја попа Д., нека ми пошаље по ком свој дурбин, рада бих гледао, ко је бољи јунак на мегдану. Не ће нико да носи, па ма да га поочимиш. Онда сиђох сам одох до попа и добих дурбин. Опет се извучем на старо мјесто али су други судци на Башојлуци. Поа са фортице окренут је к нама. О гпрво сам бројио, колико времена треба да састави, кад се дим укаже из валице. Незнајући је ли искочио или није, помислих : готово је,нема саасења. „Јоште мало неколико часа, Ба ми нема ни трага ни гласа". Док сам тако очајавао, указа се дим; све бројим а журим се на врат на нос, само да прије сиђем. Свака иреша вражији аосао. И мени се омакнуше ноге, а кајиш оц пушке и трачак од дурбина запеше за огранак и за-

слатки купус без „ауфлога", јер се у педељу много потрошило на пиво, вино и на сецовање код кучебера. Среда. — Иде се у мајур код „златне патке" на рибу; касапину се остаје дужан за куповано месо од прошле недеље; гута се прашина на пијаци. Четвртак. — Иде се на локалној лађи у Каменицу; зазјава се код жељезничке ћуприје; сврће се код Петермајерке на сладолед; у вече се игра карте. Петак. — Пре зоре се купује риба на пијаци; сврће се у ковачницу ради читања новина; штудира се, где да се узајми новаца. Субота. — У јутру се иде у берберницу, да се обрије и рекне која паметна: млекарица долази по новце; у вече се чешу леђа и перу ноге.

Опет то, али мало друкчије, Петрарка у својим сонестима има једну строфу, која гласи у преводу од прилике овако: „бј славују, певај, певај, Молим те из груди! Под земљом ми цветак вене, Цветак ми пробуди! - ' Ст. Торбица у својим „Јадованкама" пева оиет то, али мало друкчије , а од речи до речи овако : „Ој славуљу не певај ми, Не вређај ми груди! Под ружом ми злато вене, — Злато ми не буди!" (Даклем ипак има нека разлика, између најповије српске и старије талијанске поеси.је.) квачише ми врат, не могох ни пљувачку прождријети. Док сам 1о вабројио, све се ово догодило; још док 5 набројим, могу славно погинути, — на букви, као врабац. Сву снагу сабрах у тај мах, чим досегох огранак: пуче топ, одвали се огранак, а ја љоскац на голо камење. „Онда гледну каква ми је глава, Али она здрава и читава". Кад устадох, никог не би око мене кром горице, камења и обије умеранијех леђа, Та говорио сам да гром не ће у конриве, али се камење некако све само намеће. Ипак бијаху ноге лаке, али која корисг, кад пута не знам Пођох по беспућу; почех прислушкивати, али јечи гора, чује се јалакање, а и оглашивање: „Ево их! Ево их! Овамо! Овамо\ " Да ли се то Турци сазивају или кичмаса прикупља, ко би погодио? — А добро би било кад би се погодити могло. Кад је већ суђено оваком смрти умријети, бар да замијеним главу. Помолим се Богу, наслоним пушку на лијеву руку, десном ухватим за отпонац и пођох сам кроз шикару. Идем тако четврт уре; ниђе живе душе, а ако мене се чује граја, рекао би гори село. На један пут опазим десетак цијеви од пушака иза камења. У душак се сакријем за једну литицу и наперим уво, не ћу ли чути коју ријеч те тако дознати, ко су ти врагови у засједи. Разабирам неко препирање, не могу се сложити шта да раде, дуго им је чекати, а за бадава. Ријеч по ријеч, они се завадише. Тројица њих устадоше и пођоше управо к мени. Испрва не би ми можно распознати, ко су ; али гле! ето мога првог сусједа; ето онога што ме нахранио, али и ранио.