Стармали

„стармали" »ро-ј 14. за 1882.

109

Ћира Даклем ми Бачвани добисмо владику. Спира. Коме се, до душе, нисмо надали. Ћира. Али, који ће можда потражити љубави у свога народа. Спира. А народ има љубави у себи мниго, и једва би дочекао кад би је коме могао и смео поклонити. Ћира. Добиемо владику, о коме до сада нисмо много говорили, — ни овако, нионако. Спира. Али кога Дурски Народ" грди, како само ин грдити зна. Ћира. Па како да се ми понашамо према њему? Слира. Онако исто, како он према нама. Јер он је позван, да примером предходи. Ћира. А шта да му желимо при првом састанку, док се боље не упознамо? Спира. Оно што је најбоље (и за њега и за нас.) Т. ј. да заслужи мржњу ,, Турског Народа" и од сада, у пуној мери; и онда Ћира. И онда? Спира. И онда не гине му љубав срискога народа, — без које до сада ни један владика нити је био сретан за живота, а канда није раја стигао пи по смрти. Стармали Амин, ћиро ! Амин, Спиро ! Преосвештени владико, рди и ти Амин!

тек прену у громовит смеј тако да се све тресла соба и рече ми при крају смеја онако нехотице. „Одно вас ђаво !" За тим изађе у кујну и чух, како девојка јој некуд оде. Сигурно по вино. Тако и беше. Домаћин и ја седесмо и разговарасмо се, а домаћица кад донесе вино постаде онет невидљивом. Морам прво рећи, да сам био гладан, али срамота ми беше отићи на кола па извадити шунку да једем, јер би ме могао домаћин изгрдити, а овамо опет неимадох наде, да ћу вечеру код домаћина добити. У један мах зачух, где се нешто у кујни сецка. Ха. добро је то је лук црни за запригу. Хотевши се боље уверити, рекох домаћину, да идем напоље, да видим, јели кочијаш коња намирио. Црошав кроз кујну, видим заиста, да се лук сече и да се суве земичке у авану туку. Охо ! та ту ће бити паприкашења и пржења. Ни бриге те није. Видећи, да је коњ назобљен и напојен. повичем из ходника кочијашу онако гласно, да је и домаћица могла чути, нека упреже, да идемо. На то домаћица излете на поље и онако мало срдито рече ми, да то никако неће бити, док не вечерамо. Ту смо се кошкали, али при крају опет сам пристао на њен захтев, те остадох. И тако дочекасмо и вечеру, која сама по себи изванредно зготовљена беше, али ја сам је још већма хвалио, него што је заслужила.

Новосадски „ Монитер," Познато је како је париски „Монитер " — француске званичне новине — писао о Наполеону за време револуције. Док је Наполеон био далеко, он га је називао „звер," „крвник", „хијена" и т. д., но како се Наполеон почео приближавати Паризу, „Монитер" је све блажији и блажији бивао и најпосле кад Наполеон уђе у Париз, а „Монитер" јавља, да је „Његово величанство цар Наполеон ушао у тиљерије." Тако и наш новосацски „ Монитер" — „Турски народ" при избору владика. Он је кандидата Н. прогласио за неспособног; описивао га да се пијан туче с кочијашем, да односк туђу шунку и сланину и т. д. већ како само он уме циврасто. Кад шансе истога кандидата дадоше изгледа да ће бити изабран, а ,,Турски народ" попусти мало ; те вели: можда га синод боље познаје, кад хоће да га бира. Кад кандидат Н. би заиста изабран, онда исти „Турски народ" донесе, како је нови владика споеобан и ваљан; како говори многе европске језике и т. д, Зар није то „монитерски" ■? С тога би га могли и нашим „ Монитером " или лепше рећи „Манит-ером" сматрати и називати. А морал је из овога целога, да г. г. епископи, а и други људи, нити треба да се стиде, кад их турски „Монитер" куди, нити да се величају, кад их он хвали, једном речи не треба га ни зарезивати у рабош. Сијонац. Имадосмо киселе чорбе живинске, пилећији паприкаш и пржених пилића. Цри паприкашу запитам домаћицу, јели ослађен са шећером. _Та како би ја шећерила паприкаш! рече. „Неможе бити да нема шећера у њему, ја баш знам добро кувати, али без шећера неби тако слатка паприкаша никид удесио", одговорим ја зачуђено. Тако исто хвалио сам и пржене пилиће, питајући, од куда им фазана. „Та какви фазани, бог с вама", рече домаћица смејући се, и нисам их никад ни видила у моме животу." Лепо сам вечерао, врло лепо: домаће сам развеселио тако, да су ме чак и на конак задржавали, но то им немогох по вољи учинити, јер сам се журио даље. Заповедим Мити да преже, и опростив се љубазно, кренем се пут Титела. Ноћ беше тија и ведра. Пут раван као длан без трунка црашине. Заогрнем бунду и извалим се у закошар као какав велики господин н. цр. солгабировљев ексекутор. Ексекутор је пред мојим очима највећи господин и не само пред мојим но пред свачијим очима, јер нико нееме однети твоју ствар без даљег питања као он; ни сам феишпан несме доћи у твоју кућу по етвари твоје, али он сме: ето, дакле је већи господин и од феишпана. Па нека баш није већи, али је страшнији за цело. (СвршиЕе се.)