Стармали

110

Баш је тај кум ђаволан, Не питајте „кад је било ?" — кад прочитате, видићете, да није могло бити здраво давно. Један аристократ српски добио сина. То је срећа. Али малер је био што је имао од старине кума, који је био и сувише демократ. Еад је кум дошао да дете крсти, онда га мати замоли, да детету даде какво лепо, нобл име, какво, по моди име, какво милозвучно, значајно име (које онда, наравски, не сме бити српско). Матери су пред очима лебдила овака имена, на пример: „Ахилон", »Роменидес", „Зефиреј", „Отплијон", „Дијамандус" — или још што лепше 5 само није хтела да се меша у кумовско право, да би јој с отим слађе пао какав иберашунг. Кум је био промућуран. Сватио је шта се од њега зактева, и обећа, да ће кумчету своме пришабанити име, које ће бити и ново, и милозвучно, и аристократско, и значајно — а нпкако неће бити српско. Сад оде кум са бабицом у цркву и крстишс дете. После крштења кум таки седе на кола и оде у своје село, ■ - вели да се мора журити. Кад бабица донесе дете кући, мати је жељно дочека и запита: „Но, какво је име добио? ' Бабица одговори: Телефон.

Па сад реците да то није иберашунг. Матери се то име здраво допало, али отац отрча брзо попи, док још није у протокол увео. — И тако у протокол уђе неко сасвим друго име — али, кад није „Телефон", сад нам је све једно, ма како друго било. * * * Дете је, хвала богу живо, — само што често плаче. И кум је, хвала богу жив, — он се опет често смеје. Прибележио Прикумак. (Родом из Баната.)

Ово није бог зна шта, ал" се у истину збило, Мој брат Мита ишао пре неки дан на салаш. Он радо сам кочијашп, те је седео нанред, а натраг у колима седела су два пријашка, које је Мита повезао на салаш, да му онде негато раде. Мита је ћутао и терао коње, а уједно је и слушао разговор, што су она два амикуса у коли диванила. — Чији је ово салаш? запита ће онај један. — То је Зелића ирофесора, одговори други. — Ту шроју сеје, велиш? Није то проја. већ видиш да сеје кукуруз! одговориће онај први зачуђено. Сад само не знамо или је био наглув, или су кола јако тандркала или је реч „ ирофесор "/ била његовом уву непозната.

М 18 8 1 $ а II §. (Цврка из ђачког живота.) Кад емо оно ми, пре толико и толико година били новосадски ђаци, онда ее око божића могао наћи добар бермет на житно.ј пијаци, код крчмара, коме је било презиме Рош, али су га звали Мисом Наши стариЈИ радо су ишли, и хвалили су Миеин бермет ; неки су доказивали да је бољи и од Павиничиног (која је била таки поред њега), елем љубопитство привуче и нас, тадање ђаке, да коштамо и ми тај хваљени Мисин бермет. Нас шесторица пописмо холбу бермета и уверисмо се да наши старији имају добар густ. Бермет је био ексцелентан. Нико нас није видео кад смо се (на мала врата) ушуњали код Мисе, нико нас није видео, кад смо се (на иста врата) ишуњали, — само нас је видео професор Л. Л. Други дан дођемо ми сви у школу. Нико ништа не спомиње. Добро Је! 'Гек при крају часа рећи ће мени г. професор Л. Л., да изиђем на таблу и да напишем немачкн, што ће ми он диктирати. А знате ли шта мн је диктирао ? Шта сам морао написати ? Морао сам написати : „Мгтдапд ГМ а11ег Јјп Ф г Ап/апд." Кад сам то написао, онда ми он заповеди да то преведем на српски. Толико сам немачки већ знао, да сам ову кратку реченицу могао без фелера на српски превести, и ја рекох: то значи. да је беспосличарење почетак сваког порока." „Врло добро!" прихвати наш добри професор „али „Мгтдапд " значи још нешто. Ко зна шта?" Пита мене, пита другог, трећег, четвртог, петог шестог, — нико не зна. Е кад не знате, морам вам ја казати. „МЈ881§ап$»" ; значи и то кад ко иде Миси — на бермет. Јесте ли ме расумели?" „Јесмо!" одговорише шест ситних гласова, — (други нису ништа одговорили; јер нису разумевали; а њих се то није ни тицало). Ј. с.

Из Београда, (Закашњено.) Таса Зашго је госпођа Папфиница, после толиких година одмора. ове године опет изведена на Београдску позорницу ? Спаса. Зато, јербо је г. Хајим-Мијах мислио, да и ми волемо Мацес.

Тако је то било и бити ће, Калуђер'ма (и протама) Женит' се не даду, Ал удове дијецезе Ипак се удаду. Н.