Стармали

„(ЈТАРМАЛИ 4 ВРОЈ

17. ЗА 1881

131

да се чува на лађи и на појединим станицама, куда ће пролазити, и то: на лађи да се чува од „цалкелнера" ; у Футогу да пази да га не убије који жандар; у ЧеревггЛу да му не падне на главу онај дуд са црквеног тороња; у Илоку да се клони агената „винарског друштва", јер ће га обрлатити да купи који аков добра сремска вина; у Лаланци да се чува од Чивута и од комараца; у Вуковару да се скрије, да га не опази који проводаџија, јер ће га одмах оженити; у Мухачу да се чува године 1526 и да од ње далеко бега; у Баји да неда ником повода да га оговарају; спрам Ракоша да се чува, да га какогод не зврцне од куд тане из пиштоља, јер онуда се мађарски кавчљери непрестано дујелирају ; у Будапешти да је на опрезу од хотелских рачуна и закона равноправности, а кад и Будапешту сретно преброди онда даље већ може сигурније путовати, само нек не иде у Бечу у позориште, ако нема „мата-фуегоса" уза се, јер ће изгорети као парче флисаапира, Тако се опростим са мојим Египћанином, изиђем у Каменици, седнем на једне таљиге и одвезем се у Лединце; кад сам на моме таљигашу у Лединце стигао, добијем телеграм од мога пријатеља из Египта, да је сретно ку%и притео и да се налази у кругу својих земљака. Ово је комплименат био за мога коли и што су несрећни били, о том можеш читав роман иисати, баш су страдали као оно Велимир и Босиљка. Чујте само, шта ћу да вам причам. Ш. Сумрак се спуштао Било је тихо и мирно, као оно у школи, пре него што ће професор ђака прозвати, природа беше нешто суморна, као да је и она другу класу добила, а месец се тако лагано иза Ковиља промаљао, као да ће у благодјејаније на вечеру. Он је опет стајао код прозора. Стајао и уздисао . . . Ах! Како му мило и драго беше стајати ту под прозори, та остао би ту на веки, и још дуже. Истина да је већ мрак био, ал он се надао да ће из баба Агатијине куће сад сијнути сунце — његова драга Еуфрасија. Па и опет је тако уздисао, тако '-уздисао^ да се пробуди и лепо луче. ћутећи дође до прозора и наже се, да види ко је ту доле . , . „ . . . Анђелу, рају мој! За један поглед ока твог дао бих душо живот свој. Ах." Но мало затим, па нестаде оне слике са прозора, а мали појета мишљаше, да је отишла да му донесе лавор венац, па ма и киту цвећа, па ма и стручак један. Ах, он би њега увек на срцу носио, да се увек сећа своје драгане, и, и. . . IV. Тихо се и опет отвори прозор. И опет се зачу стократно ах, ах, ах! (као оно у песмама наших неких иесника). И заиста, опет дође. И гле, гле, у руци је нешто држала, за цело венац какав, „Анђелу мој ! Да, да, ти си мој живот. Хоћеш бити душо моја? Реци једну само реч " Настаде потоп, потоп какав још не виде овај свет после оног, где се Ноје спасао у ковчегу. На прозору не беше луче Макаријевој његова дра-

чијаша и његовог риђу, јер ми кочијаш рече: „Е па видите да мој риђа лети као дамшић и ајзлибан, јер и онај господар је стигао на дамшићу и ајзлибану за то исто време, кад и ми на таљигама!" Аб.

У Ш Т И П Ц И. Ономад запитам једног седога старца, колико му има година. Он ми дркћућим гласом одговори: р Ја сам се родио баш оне године, кад се тороњ успенске цркве у Новом Саду последњи пут кречио!" * * * = У Тиса Еслару убили Чивути девојку; у Ривици убио калуђер човека — из овога би могао когод ; ко не зна логику, закључак правиги: Дакле нас '[пвути и калуђери убијају! * Ј * * © Добро, да шта раде они, који би требало да нас чувају (жандари) ? Футог! * X Баш су ти наше госпе нервозне, Немогу оне 0 страшним стварима да слушају — та ено и ономад само њих три дођоше на предавање о Бршчанима! * * * жајша Еуфрасија, већ баба Агатија. . Хтеде се и она старица прошалити ил осветити. . . У руци је још држала ћупу, те се задовољно смешила „Воље би било да учиш твоју лекцију, него што се витлаш. Виш' ти њега. И он хоће још моју Еуфрасију? И јест момак за њу." А он, — он је сгојао дуго као камена стена, беше му као Лотовој Сари. кад се окаменила. . . А кад је дошао себи, он је опет дуго и дуго уздисао. V. Кад је дошао своме белом двору, мислио је и премишљао о таштини овога света, па и опет му то слатко па де — та он је страдао за своју драгу, поднео је горке муке за њу. Макарије је био само мали појета, јер да је био велики, могао би још замислити, да је то његова драга лила сузе радостиве, па он због тих суза мораде целе ноћи сушити хаљине. А кад лепој Еуфрасији стиже црни глас о Љубавном кораблекрушенију а она — није знала шта да ради. Место соли, сипала је у супу штирак; место зејтина замастила је пасуљ петролеумом, и тако тога знаменитог дана нису ручали ни мајка ни ћерка. VI. Било је опет лето, јесен, зима, благо, мутно, лепо ружно, шта се коме боље донаде. Љубавни голуб, баба АвдотиЈа донесе лепој Еуфрасији ситну књигу. Писао јој :Њен Макарије, да се тога дана састану у њиној башти. Еуфрасија пристаде. Куцну већ и одређени час. Она је већ у башти код трешње, ал и она друга о н а је ту. . . Изгледаше то нешто чудновато баба Агатији, што Еуфрасија тако доцне иде у башту, те подагацко дође и она 1 за њом. *