Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 24. ЗА 1882.

189

Де је то мене ухватио тај дерни цуг, то не знам. Све жалим на дамшиф, на коме сан прошле недеље нутовао, и кад сам дошао под Карловце, ту сам осетио таку страшну хладноћу, као да сто ђавола у један мах дувају и нотпирују неку ватру, на којој би хтели да кувају мађарски паприкаш од стогодишњих крваво заслужених права наших. Нема сумње, ту сам награбусио, ухватило ме то ђаволско дување и потпиривање, па ми је од тога образ отекао као јабука од фртаљ фунте. Чудим се само Анђелићу, који се у Карловцима већ одомаћио, како њему никад да не ■отече ни један образ. (Мора бити да га и нема.) Кад кога туку па му не даду плакати, — то је зло. Ал је још горе кад коме покажу што смешно, па му не даду смејати се. Тако је у мојој љутој бољи кад сам се погледао у огледало, па оиазих како изгледам, хтедох прснути у смеј, — јест, ал чим развукох уста на смеј, а болови се устоструче, као да ме неко са сто игала боде. — Међер има и така смејања, које боде, као сто игала! Но, то ћу баш да прибележим за „Стармали.* Данас, кад ми је образ нешто мало спласнуо, ја седох и почех да прибирам мисли, које су се за ово неколико мучних дана разбегале некуд на урлауб кад ми дође берберин да ме обрије, и чим уђе у собу загушујући смејање рече ми: даклсм и ви! „А зар још ко ?" запитам ја загушујући гњев на тај безобразлук. „Та по вароши пати од те болести, од отока образа. То је сада редња," разјасни ми берберин. ,Та то је зло!" „Да богме да је зло, — а још је горе за мене, — вели берберин, — што се људи са таким отоком не дају бријати." — То рече и поче вадити сапун и бријачицу. „Иди ти, брајко, од куда си дошао, — нећеш ти мене грепсти по болесном образу! викну му на по уста. „На да кога ћу ја онда бријати?!" Ја се на то уместно питање мало промислим, и одговорим му: „Иди па бри оне, који немају образа!" и руком (случајно) покажем иут Карловаца.

ђука и Шука. Ђука^ Је си ли читао у „Ери," да је Аб. ћелав? Шука- Читао сам већ двапут, и ја сам му саветовао, да то више не буде, ал Аб. неће да ме слуша, него тера и даље. Ђука. Па шта да радимо, да се он тога злочина већ једанпут окане? Шука. Ја мислим да му дамо тајни уговор београдске господе са Бонтуом, да прочита па ће се за цело и њему коса накострешити! Аб.

Жандарско беснило. Жандарско беснило, које се у новије време прво појавило у Футогу, сад се нростире даље обалом реке Дунава, и сад је већ стигло до Паланке. Ту је један жандар убио најпре шест људи, па онда сам себе. Умољавају се господа жандари на које би та болест одсада наишла да окрену ред, (јер дојакошњи ред не ваља). т. ј. да прво себе убију, па онда оне друге на које су кивни.

Сваком своје. Г. Јо ан Сундечић одговарајући једним епиграмом на критику својих песама, што је била штампана у 25 бр. „Илустр. српских Новина'- завршује овако: ,,0 цревљам је проста оцјена цревљару; Суд о злату тек се — пристоји златару." Зар баш ништа, Јово, Не даш — критичару ? Д.

Лепа сведоџба. Неки војник буде услед тешке болести отнуштен на више месеци отсуства на његовом листу пише: По савету лечника пушта се војник Н. Н. ради лечења на 3 месеца у своју домовину. Од лечника прегледан И за здравог пронађен Др. Н. Н. Регеменцарцт

С великом хвалом! Читамо у новинама да је „Матица српска" с великом хвалом примила од Ивана Антуновића књиге „Кагргауц о ћипјеусЈћ 1 зоксјћ," у којој се књизи, као што је познато, православна вера назива ,,шизмом а и позивају се Срби да приме јединоспасавајућу унију. Са каквом би тек „великом хвалом" примили Штросмајерову окружницу, да нам је пошље! Аб.

Ј у Н а К. Мали Милан дође својој мајци, да јој се потужи, да га је мала катица из комшилука тукла. Кад иу мати на то рече, да је то срамома за једног момка, да се он да од девојке тући, рећи ће Милан: — Недам се ја, мати, тући, ја побегнем.