Стармали

СТАРМАЛИ* БРОЈ 26. 8А 1882.

205

/5г, Ћира, Баш еу шмокљани ти иолицаји у Трсту. Спира. А зашто? Ћира, Та они су тога атентатлију познавали пре толико година, па ни један да не намприше, шта ће се из њега излећи! Спира. А зар би ти намирисао? Ћира. Него! Чим би чуо да се он зове ОћегАапк, таки би знао, да му не ваља посао. Спира. А како то? Ћира. Јер сам познавао више 0 е г (1 а п к а, који су били таки исти, — и још гори него овај.

Ћира. Који је то пут, што саборски одбор заказује састанак цркв. народног сабора? Спира. То је пут врло законит и на праву основан. Ћира. Па штог. Тиса не да већ једаред благослов. Спира. То је за то, што он не радо иде тим путем.

Ћира. Је си ли читао у новинама да је неки Ф ог а р а ц о поклонио папи више милијона лира ? Спира. Ф о г а р а ц о! ? А да то није А ц а 3 у б? Ћира. Неће бити. Јер Аца своје л и р е не поклања, већ п р о д а ј е.

„А би ли, бога ти, тај твој јед разгалила нада на какву лепу вечеру ? „Вечеру?" Запита Пера очевидно разблажеп, „лепу вечеру ? додаде за тим необично меканим гласом. „Да, да! Наш комшија Панта клао данас свин>е ; * рекох ја мало несигурно: „додуше он је страшан џебрак, али ти си онако промућурна главпца, били ти могао како „искумстирати," да пас он на вечеру позове — онако какав бкн^еп^егшИг?" „Хм," рече он замишдено, „то ће тешко ићи јер Панта је чудаи светац — морали би га чиме за се задобити, по вољи му шта учинити . . . а време је опет — што-но рекли Хрвати — „толи" кратко, скоро ће ваљда почети и та свињска даћа, збиља, госпо, имали он кога свога, који није овде?" „Ео? Панта?" занита госпођа Лекса. „Боме није његово свинче!" настављаше Пера свој иснит. „Има сина Стевана, ал' тај је одавна у Србији, чујем, да је сада војник и ратује у војсци против Турака. Осим тога има два синовца, једног у Кисачу, а другог у Ковиљу; две снаје и једног брата. . ." „Добро је, гледаћемо — можда ће се што учинити моћи/ рече на то Пера велеважним лицем, као какав криминални полицај, који је замршеном лоповлуку у траг ушао. „Кад почиње весеље?" запита затим опет. „У седам часова," одговори госпођа Лекса. в А хоћел' биги тамо каквих филозофских лнца,

Ћира. Ти знаш боље правопис како се управо пише: председник, или преседник. Спира. Оно истина правилније је писати предс е д н и к. Али ако је говор о председнику нар. скупштине у Београду (о Алекси Поповићу) опда се може писати и преседник;јеронће пресести влади која га је за то место препоручила.

После Осечке катастрофе, На т р у л о м мосту г в о з д е н и пути, Та то је страшно, — ох ћути, ћути! Зар томе нема правога лека? Зар ћемо тако ићи до века? На т р у л о м мосту г в о з д е н и пути, ГГа кривицу бацаш на случај крути! ! На т р у л о м мосту гвоздепи пути Та то су наши болови љути. Та то је оно, чега ћеш наћи Куд год се будеш Угарском маћи. Јест, то је мудрост пештанске струје А какав исход — ево га ту је. На т р у л о м мосту г в о з д е н и пути, Ко би ту мог'о добро да сдути!!? Стармали. који би нашу шалу криво разумети могли?" „А, неће. Мајстор — Јефта и његова Маца, осим тога Јоца, Јефтин шогор и његова сестра од тетке и " „Охо, па ти ваљда не знају ни читати, као ни сам Панта? " „По свој прилици!" Рече госпођа Лекса и отиде затим из собе „Врло добро! Шап јеготов, Тошо, мићемо навечеру." „Збиља! 0 вицкасти мој Перо — оди, да те загрлим! Али како ти мислиш, кажи ми бар, да се знам равнати!" „Немораш ти ништа знати — види ћеш за вечером. Него понеси твој гитар, па ћеш нам тамо свирати — ти ме већ разумеш, само пази, да се што више комада у гитар сподобе! А сад иди, молим те, одма нашем комилитону Паји, па га доведи овамо, али некаобуче онај свој гелики менчиков и нека обује чизме!" „Тако! А шта ће наш брбљави Паја, па још са чизмама, бојим се, да ће баш зато испасти каква 841еГо1!" „Неће. Несмс нас он издати Иди само по њега, и то брзо. Уз пут се сврни у читаоницу и замоли ђуру, нека ти даде један егземплар ма које „Заставе"!" „Ал' за бога. . . ." „1Лх1!« „Ајде де !" Помислим у себи и одмах по Пају. Пера узе перо и остаде иза мене нешто пишући на неком папирчићу. (СвршнНе се.)