Стармали

216

стармали" бруј 27. за 1882.

лица Мојсејева могла даеас на корисније шта употребити, него да се удара њом по камену и вода из аега истерује? 24. Да ди би бог створио в и д е л о, да је знао да ће се по томе назвати кадгод у Београду орган садање владе? 25. Да ли је оно у архангела, кад је терао прве људе из раја, заиста био иламени м а ч, или је то био језик Адамове п у н и ц е? 26 Да ли ће се за „Стармалог" моћи кадгод пзсати, да је имао легијоне легијона, — претплатника ? 27. Многи су наши листови („Сељак", „Нови звуци", и. т. д.) о г л а ш е н и да ће и з л а з и т и и покупили су и претплату, а после 2-3 броја престадоше; како би било да им претплатници њихови узвикну: Оглашени изидите!? 28. Кад су Ч и в у т и у старо време били гоњени, те бегали из Е г и п т а, да ли би онда, да је жив био И ш т о ц и, њега метнули за Фараона? 29. Некад су људи у пустињи јели п р е п е л и ц е, што су из неба падале, па су после к и ј а л и и п р о п а д а л и (умирали,) а да ли ће кадгод и наша господа, што сад једу шљуке и фазане што им онако из неба падају, за то к и ј а т и и п р о п а с т н?

„Најпосле — останимо!" пристаде Пера, „па кад жеди брат-Панта, да се провеседимо, онда ћемо му жељу испунити — Тошо, иди и донеси твој гигар!" Значајан поглед није изостао. „Право, право," чуо сам за собом речи брацаПантине, кад из собе изађох. Кад сам се вратио, беше весеље већ у велико почело. Пера је међутим свечано наздравио у здравље нове звезде на српском стратегиј ском небу и све госте потпуно увврио, да такви људи у току времена најлакше ђенералима постају. Ја седох до Нере и засвирах оно: „Радо иде Србин у војнике. ..." Ал ; „челичном Банаћанипу" никако неда ђаво мира. Место „у војнике" он супституиса: „Радо иде Србин на вечеру. . . ." Пера да искочи из коже, а Банаћанин, да пукне од смеја. Међутим се песма сврши и ми настависмо весеље уживајући плодове нашег труда. Весеље је трајало скоро до по ноћи. Кад већ мишљасмо, да је доста, ми устанемо, опростимо се с домаћином и одемо кући. Паја иђаше на прво, а ја са оптерећеним гитаром и Пером за њим. „Ала ме вечерас наједи тај обешењак са својом недотупавном шалом, ал' ћу и да одржим реч — на-

30. Кад се књиге Мојсејеве, које су писане пре толико хиљада година, још непрестано прештампавају и продају, да ли се смемо надати, да ће се икакве српске књиге после :Олико хиљада година још прештампавати и куповати? Аб.

С. 0. с. с. „Српско коло" приповеда, како је неколицина грађана иришких поднеда тужбу против жупанијских чиновпика Срба, те се утужби изреком за једног младог чиновника Србина као отештавајућа околност наводи и то, да је тај млади Србин за време устанка војевао у Србији као добровољац. Ове су речи у тужби подвучене црвеним мастилом. А на тужби је потписан и г. Сава Стојшић парох иришки. У идућем броју „Српског кола" изјављује г. Сава да је он био потписан само као с в е д о к, а не тужилац. Међутим ми држимо, да би се она четир слова на српском грбу, која се обично читају: „Само слога Србина спасава" у Иригу могла још и овако читати: Сава Стојгаић само сведок! Н е к о л и к о нрншки« гр а ђ а н а, који нису тужбу ону ни као сведоди хтели да иотпишу, јер нису могли да разликују наиеру тужитеља од иамере сведока.

јмио сам, да му се осветим, и то још вечерас, ти ми мораш у томе помоћи!" Рече ми Пера тихо. „Како?" запитам ја. „Ево како. Он ће сад к нама на дуван. Кад уђемо у собу, ја ћу вам казати, да морам ићи Перићу по белешке из Физике; ти њега задржи мало код нас, а ја ћу отићи. Кад ја одем, ти му онда припо ведај, како сам ја плашљив, и како имам страшног респекта од вештица, аветиња и вукоддака, сума сумарум уклепај му какав чаршав у руке и наговори га, нека ме иза Јециног ћошка дочека и поплаши. Остало је моја брига!" Заврши он по свом обичају. Тако је и било. Пера оде Перићу по белешке. Али пре, него што је отишао узе нешто из ормана — знао сам, шта је ! Имао је увек у приправности неколико ракетла за своје лакрдије и сад је једну узео. Ја и Паја остадосмо сами. „Гле, Пајо, управо по ноћи! Богме мора да су Пери врло нужне белешке, иначе неби ишао — мора да је уситнијо!" „Зашто, ваљда се тек не боји. . . .* „Боји се богме, и те како се боји! Мени је заиста чудо — тако иначе разборит човек, па верује у којекаква ноћна страшила." „Та ваљда није! Но било би га вредно од тога излечити.*