Стармали

44

Ћира. Еад коме згодно имс надену, то се таки за њега прилепи. И то је кадкад врло добро и значајно. Спира. На пример? Ћира. Ето на пример: неко је, 'више у шали, назвао Радића нашим јединцем, — и народ је то таки прихватиО. Сад само кад изустиш „ј е д и н а д", свако зна да подр^зумев! Радића. Спира. То се име више никад ее избриса. Јер сви желе да он оотане ј е д и н а ц, — ,]• Д& бог с|)пском народу не да још више таких синова, таких доктора.

Ћира. Зашго многе немачке и маџарске новине, тако веседо говоре о смрти Горчаковљевој? Спира. Они мисле да је њиме уједно сарањено и сећање на св. Стефански уговор.

Ћира. Јеси ли читао да се у Конављу родило једно дете са свим длакаво, па изгледа као дивље? Спира. Читао сам, и то заиста има пека дубока значаја. Сама је природа увидила да је нас, бар за данашње околности створила сувише пигомима, — па је рада да ту своју погрешку малко поправи. Ћира. Бог и душа ниси рђаво рекао.

II у с л и ц е, Опет се јако в е н т и л и р а питање о синодском предлогу. Мора бити да врло много нечиста ваздуха у том предлогу има, — код мора да ('е в е нт и л и р а.

У Београду је пала читава киша ордена. Што се на бившег министра Ристића нису сетили, ни пр јада, само ако нису уједно и на независност српску заборавили.

Неки су паии на ту ми.са.о да Горчавов није умро од природне смрти, већ да је отрован. А но- ; што у свакој мисли мора бити фосфора, зато рекоше да је фосфором отрован.

Док румунски митрополит Мирон лепо и до-. стојанствено подиже глас против предлога о средњим школама, дотле наш карловачки Н е м и р о н купи врзино коло, да изигра тековину од више векова.

Али из Софије (Средца) јтелеграфишу да и митрополитима може сванути црн петак, Тамошњег су митрополита затворили и оправили у манастир Р и лс к и. (Штета што и код н ас нема какав манастир Р и л с к и, за оне који су поткопавали, бушили и р и л и народну автономију!)

— али слуих Нииолин

А ми умримо заједно ! Они су мислвли да их нико не слушв., шала их једнз- мала стража наслушали су отац и Марина мати. У један мах изиђу једно иза једног дрвета, друго иза другог. Нећете ви, децо, умрети, рекоше у један глас. Госнођо! рече Николин отац, заооравимо заваду која је између нас била и тако смо овде сами а и комшије смо. Дајте ми руку у знак номирења, Она му пружи руку, Сад још нешто. Деца нам се као што видим воле, ја ево овде свечано просим руку ваше кћери за мога сина. Е па нек ]е благословено рече госпођа Нешићка. Ал од куд ви господин Н — ћу у мојој шуми ? Та дошао сам за овим мојим шмокљаном, бојао сам се да ће какву будалашгину учинити, па сам ишао за њим узастопце. Он је био тако замишљен да ме није ни опазио. Исто сам тако и ја, рече Нешићка, и то је срећа, јер иначе Бог зна како би се свршило. Ко је сад био срећнији од Николе и Маре! Никола је заборавио на ону кобну ноћ, на белове и на клопку. Само што је сад пао у млогу већу клопку, јер стење под женином папучом испод које ће се тешко кадгод ослободити. м.

Идила. Вече мирно, пасе стадо Месечина мека А девојче једно младо Свог драгана чека. Распустила као вила Своју косу плаву А у руке добавила Питалицу траву. Оће л' доћи драги, је ли ? Кажи мени цвеће. А цвеће јој ето вели, Драги доћи неће. И девојче даде с' брже Црном јаду своме; Нешго шушну — она с' трже, А драги пред њоме. Они су се загрлили — Ни то тајит' нећу: Грлили се, љубили се Баш у нркос цвећу. —

Гурман