Стармали

„ СТАРМАЛИ * В?ОЈ 7. ЗА 1883.

Ћира. Даклен сад се види да посета и бавлење кн. Петра Карађорђевића у Црној Гори није била ни за кога онасна. Спира. Ад је ипакзазорна. Ћира. Ето ти га на. А зашто да је зазорна? Спира. Јер се његова светла зарудница зове Зора; и њега је у Црну Гору довела наклоност и тежња з а 3 о р о м: И по томе ако ико други, али каламбуристе имају права рећи, да ту има нешто з а з о р но. Ћира Кажи ти мени: шта ће Коста Магазиновић у друштву Павла Амиљо-а, Густава Фине-а, 0. Фраде-а, гр. Жана Замојског, гр. од Бургојена, Алберта од Бидермана и Гаврила Хелера? Спира- Хо, за бога човече, та ваљда тек нећеш искати, да управа Српске кредитне банке буде без и једног Србина! Ћира. Имаш ли још што тако лепо ново из Србије? Спира. Имам. Ћира. А ти ћути, тако ти бога. Доста ми Је, ако сваких десет дана чујем само једну таку новост. Намастирска новост, Има ли што ново ? Питали су кала. „Данаске смо купили Два н о в а бокала."

Ђука. Јеси ли читао, да Радић не зна ни ј е к т е н и ј а ? Шука Ал кажу да је он писао ) оно „ синодско пројектеније." Ћука. Шта је то м а ђ и с т о р? Шука. Па ваљда онај, што прави свакојаке м а ђ и ј е. Ћука. Кажу за г. Радића да је он неки м а ђ ис т о р из Кијева. Ђука. А шта је то у г а р ? ЦЈука. То је з е м љ а, која се остави необделана, те не вуче од ње нико никакве хасне, само њен газда вуче аренду. Ћука. Па шта значи онда угарска земља? Шука. Е па и то је ваљда земља, на коју се плаћа аренда, а не вуче се никаква хасна.

Из дућана, Трговац. Де, бога ти Стефко, узми овај метар, па измери то платно. Шегрт Стефко. Оћу, оћу! Гооподар. (Поеле неког времена.) Но јеси ли га изј мерио? Шегрт Стефко. Јесам. Господар. Па колико има метара? Шегрт Стефко. Ја нисам бројио — само сам измерио.

кожу у једној соби као знак тријумфа, јер и ако коњ није лав он је сисар и у томе је лаву сасвим равноправан. Кад ми је г. Ц. дао свога - оња, онда ће задело ићи и сва опрема уз њега. Ваљало је дакле да себе спремим. Чизме су биле неопходне, јер јахачи којима спадну при јахању чарапе изгледају врло трагично. Пошљем дакле једноме пријатељу момка по чизме, и овај их донесе очиш- ј ћене. Видите, тога пријатеља, он шаље на зајам ствар у добром стању, а већина пријатеља враћа нам позајмљене ствари врло жалосног изгледа, на пример књиге подеране а новац никако, ваљда за то што се и он сасвим подере и истроши па не остане ништа за враћање. Пошто се обучем тако како се облачи јахач, одем кући г. Ц, Он је већ био отишао са укућанима у Т. Момак ми рече да одем Едмонду, који је спремио коња. Едмонд, то је био кочијаш, — а ја сам одмах помислио на Мерцеду, — тај Едмонд, мали човечуљак, изведе коња. Коњ је учинио на ме такав утисак да сам проклињао ону грешну мисао о његовој кожи. Не, ово лепо створење, заслужило је бољу судбину! Био је мрке длаке, веома витких ногу, а око му светлило као црно сунце из Хајнеове песме. Немирно је копао ногом очекујући да се пође. На ја да се бацим на леђа овоме коњу. Како ли је тек то осећање јурити на њему преко поља! Лет, прави лет — по земљи! Едм нд проклет био и његов кум, који га је крстио јер чим сам га погледао морао сам помислити на Мерцеду, на А. Дима и М. Д. Рашића, и то ме је збуњивало — Едмонд ми поможе да се поплем. Да се опише како је човеку први пут

на коњу, требала би да помогне муза, али за мене су то препотопске животиње. Са оне висине нешто су ми ствари чудно изгледале. Лакше сам дисао, али се нисам пријатније осећао, а оно колебање, при ходу није било најслађе; паде ми тад на памет да је истинита она пословица. у се и у своје клусе али да су ноге то своје клусе. Али се није имало куд, морало се ићи. Едмонд, проклет му је био кум, препоручи ми на растанку коња. Лудак би боље учинио да је мене препоручио коњу, јер ја сам одмах осетио да коњ има мене у власти а не ја њега. Али се морало ићи ија дочепам узде па пођем. Осећао сам се тако добро као дете кад га проода па га пусте да само иде Коњ је мирно дошао до неке њему нарочито омиљене зграде, па се окда вратио идући за неким колима. Кад се већ упутио кући, ја сам држећи се једном руком за седло, једва успео да га окренем. Он је опет драговољно доиао до куће и, мислећи да је своју омиљену шетњу свршио, опет се вратио. Док се он враћао кући, а ја на њему охрабрим се толико да га оает вратим на прави пут. Тако смо се том дужином прошетали два три и четир пута, и ја се већ забринух. На срећу кад још једном дођосмо до оне куће, он се не хте вратити, но се упути мало брже за једним колима, ваљда за то што је осећао неку симпатију према коњима из тих кола. Ја сам се при томе навикавао на брже јахање а за већу сигурност држао се кадшто једном а кадшто обема рукама за седло, као што раде и други јахачи. (Свршиће се)*