Стармали

60 „СТАРМАЛИ" БРОЈ 8. ЗА 1883

Ћира. Сиромак Мајлат! Спира. Кукаван човек. Ја га од срца жалим. То је одиста грозан случај. Ћира. А верујеш ли ти да њега ни сами Мађари не могу тако жалити, као што га жале немаџари, н. пр. ми Срби. Спира. Кажи ми јасније. Ћира. Јер Мађари не имају ни појма, како то боли, кад се коме језик ишчупава. Спира. Да, да! — То ми боље схват&мо.

Ћира- Даклем и Т1ешт. Лојд" не бн бпо баш противан, да ее нама Србима и малко правде милостиво подели; али то треба платити. Спира. А чиме? Ћира. Треба да се преобразимо у неку Р средн>у партију." Спира. Е па то је бар лако. Само нека пештанска господа изађу са правдом на среду, ево моје главе. ако се не будемо сви поклонили тој среди. Ћира. То јест не баш сви, него сви, осим Анђелића. Из песама једног игумана, Да се пола моје жеђи Претвори у вино, се нешто хоће да научи онда ваља добро научити" бранио се официр. „Тако је" потврди онај господин на колима. „И да није, ми не" би сад били у оваким пријатном друштву на чистом ваздуху, но би морали седети у соби. А овако мени сад чисто расту крила." „Па полетите мадо," одговори му другарица на колима, Султану Ће бити пријатније и слађе за педесет ока." „Ова је забава пријатна, то је истина" рече други господин на кову. „Само кад нас не би овај свет, што прелази, тако гледао. У погледу се види и чуђење и ругаае." „Свету Је необично кад види госпођице да јашу. Наш свет не зна да је то одавна обичај у западном, цивилизованим свету; а кад би знао онда би опет казао да то није за нас.' То сам ја казао, јер се нешто у опште морало казати." „А тако и ви, чини ми се, мислите" рече официр. „Скоро тако. Ја бар мислим да је то така црта н.иовог друштвеног живота, коју.ми не би требали да копирамо." Официр хтеде да одговори, али га прекиде госпођица на Фаетону. Она рече господинј до себе француски и полугласно. „Познајете ли тога човека." „Никад нисам га видео. Као да је неки пустињак." „Па за што онда ви јашите," унита она мене. „За то што ја нисам женскиње. А друго и зато што еам се. . . па им онда испричам целу ствар. „У томе има од ваше стране мало сујете" рећи ће госпођица на коњу.

То би оној другој ноли Таман доста било. Да се полак мог трбуха, У печење створи, — хе, Мој би трбух опет скоро Бис толик к'о и пре.*)

Проналазак. Из почетни писмеиа имена Герман Аађелић излази реч ГА (дакле гавран). Из почетних писмена Емилијан Радић излази ЕРА сва • етир писмева кад се саставе, онда имаш грабљиву тицу (на немачком језику) Гаер, т. ј. јастреб. Чувајмо се; те су тице здраво грабљиве. Пиличевић.

Из Осека. Из наше читаонице нестала је књига „жељеница". (Ве8с11-№егд.е1)ис]1). У ту је књигу баш ових дана написао неко нашем п Л-и не баш здраво ласкаву сведоџбу. Сад је питање, да-ли та књига није можда сама скочила у чији дубок џеп ? Више Оеечана. *) Ову смо песму опако испод руке, добили као пробу. Надамо се да ћемо из исте збирке још коју саопштити моћи. Ур.

А лепој госпођици на колима синуше очи а око усана заигра презриво осмејак, па ће рећи официру француски: „Трчите што брже до оне мале јаруге, да видимо како ће он за вама." Официр ободе коња, на сиђе с насипа и пође трчати покрај пута. Мој коњ јурну као из пушке за њим, ма да га Ја нисам ни понудио. Као да му се друштво већ досадило. Али сам се и ја умео наћи. Кад се одмакосмо ја се обема рукама ухватим за седло и тако смо јурили као Бедуини. Кад официр стигнедо јаруге он ободе коња, овај се као змија исправи и прескочи. А мој коњ се брзо зауставио, као да га је гром ударио, те ја у мало не излет их из седла. Видело се да његова жудња за подражавањем не иде толико далеко, да себе излаже опасности. А ко зна можда је и мене чувао. Друштво, што је изостало, поче се смејати. „Још један пут" довикну лена госпођица опет француски. Официр натера коња да прескочи на моју страну, па онда опет преко јаруге. Али мој коњ не хтеде ни то да подражава. Напротив показивао је вољу да се помири са старим друштвом. Али ја то нисам могао дозволити, јер бих постао до крајности смешан. Што буде нека буде, помислио сам, па га што више могах ударих. Он учини покрет да скочи, па — хотимице или нехотице, то ми никад није казао — спотаче се, а ја, као да еам крила добио, преко његове главе у јаругу. Имао сам још толико времена да осетим, како у јарузи нема воде, јер сам се носле обнезнанио.