Стармали

62

„СГАРМАЛИ" БРОЈ 8. ЗА 1883

Оа свију страна, I. Кад човек бади наочаре и поглед по свету, а он види веће шаренило него на вашарским сликама, што их Кучебери разносе и продају. Из тога шаренила и ми ћемо овде да вадимо по коју масну боју и да је намажемо овде на „Стармалом", да остала публика види, да има рада и живота и изван Новога Сада и Београда. Овде ћемо дакле доносити вести из народа, само молимо наше редовне и добро плаћене дописнике, да нас што ревносније извештавају о свачему, што је по опстанак Европе и шаљивог листа нужно, али само верно и истинито, а личности нека без нужде не дирају. Из Старог Пазува нам јављају, да, су онде јако поскуппле воловске к л е п е т у ш е, јер су се све пооткрњиле и попуцале од ономадашње мачијемузике, што је свечано давана двојици од тамошње велике господе, од којих је један налик на турски Турбан, а др^ги пије као Камила. У Београду је ово дана напредњака Ацу избавио добар виц, да не добије батина. Он се завади у бирцузу с неким противницима његових напредњачких начела, јер је био иристојан и учтив, као да је утекао из редакције „Видела," па видећи да се друштво дигло против њега и да ће бити заслужених батина, досети ее, зграби чашу и иовиче: „Да бог поживи Краља Милана!" Противници чујући то, одустану од своје намере, јер су знали, да ће Аца бити у стању пред судомказати, дасу га они због тога тукли, што је наздравио краљу, те тако њихову лојалност у сумњудовести. У Чуругу имаједан весео брат, који кад дође из мазо горда али врло умиљата кад је то хтела. А према мени се по несрећи понашала таман тако, да сам ја расуђивао како би и то било могуће да њу за жену узмем. Али на прву госпођицу нисам ни хтео ни могао заборавити. Ето ме дакле у оном положају у коме се налазио познати вам магарац између два сена. Не знам да ли је он остао гладан али да сам ја осто нежењен то знам а знате и ви. Ја сам се тако колебао, штедио по мало но" ваца спремајући се за породичан живот и био онако не одважан као и у младости и као што ћу увек остати. Идућега лета оде моја друга госпођица у бање и то преко, као што се онда говорило и данас се говори. И мени се учиншо да бих и ја могао гдегод отићи да се одморим од дос; дног канцеларског посла и да променем ваздух. одем у исту бању. а пре доласка прва моја госпођица била је према мени тако умиљата као увек, ма да ми је једна госпођица, пријатељица и мени и њој, говорила да ту девојку већ други хоће да просе и да се зуцало о врло уљудним кандидатима дакле опасним такмацима. Са другом госпођицом у бањи преко познао сам још боље; и она је била врло пријатна према мени, ма да јој је од силних забава остајало мало времена за мене. Време сам врло лепо проводио, кад ми на један пут допаде глас да се прва моја госпођица — испросила. То нисам могао лако веровати, за то што ми није ишло у рачун. Осуотво ми није било истекло; зато се учиним да имам дома важних аО-

бирцуза доцкан ноћу кући, а њему приступи благовјерна женица, те му стане читати аџикуран. Тако пре пеки дан дође он по обичају доцкан кући, а жена стаде терати свој занат и поче читати снаш-Пелине придике у другом умноженом и допуњепом издању, на што ће јој красни мужић пун нежности рећи:„ Немој жено, видиш како си слаба (а она је била дебела скоро као фрајла Катика), па немој да квариш прси, него ти тај твој говор седи па напиши, а ја ћу га сутра на тенане прочитати, а сада ме мани да спавам!" У Лединци с:з састане неки пријатељ са једним страним попом, који баш у тај пар доби Радићеву посланицу, па ће рећи (и не читавши је) пун радости: „Где је сад детић, који ће ово побити?" На то га један од његових парохијана упита: „Па да чија је црква, поно, кад није народна? — Попа одговори врло научено: „Апостолска." —На што исти парохијан ватрено примети: Па онда нек иду ааостоли у њу! У Панчеву дође у посластичарницу један граничар са села, те узевши у руку један колач, запитаће пооластичара: — Пошто ти је овај колач? — Десет крајцара; одговори посластичар. — А могу д' ја добити за ово ракије? Посластичар му наточи чашицу ракије, коју сељак испије и пође вратима. — Море хеј! Плати за ракију! — Па дао си ми за колач! — Та ниси ни волал платио! — Е, па нисам га ни јео ,одговори сељак. Посластичар се слатко насмеје и пусги сељака. Аб. слова и вратим се. Тамо се брзо уверим да се прва госпођица удаје и да срећни муж пећу бити ја Али шта сам могао — остало ми је да се тешии другом госпођицом. Она се брзо поме мене вратила кући, па кад сам први пут отишао к њој да је посетим нађем тамо неког младог човека из прека. То је био—њен заручник. Можете мислити како ми је било. Као оноие магарпу ако је поред обадва сена остао гладан. А свему је крив онај проклеги коњ. Да нисам на њему јашио не би се упознао са другом грспођицом и моме колебању I еби било могућности. Морао бих узети прву госпођицу. Кад год се време хоће да промене, мене заболи уганута пога. Онда ми пређе испред очију цео догађај и како сам кад расположен ја се или смејем илн бих плакао. Смејем се кад видим несрећно ожењеае а плакао би кад видим људе срећне у браку. Ако ко примети, да нису то једине две девојке, које би могле бити моје жене, и да сам се ипак могао оженити, ја 1у казати оно што сам требо рећи а то је: да после тога нисам имао довољно одважности да се у шју девојку збиљски загледам. То је доследност мога карактера. Б. м. з.