Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 9. ЗА 1883.

Шетња по Новож Саду. СХШ1. Но, сад ће нам ваљда бити срце на мери, јер прошле године, кад је г. Герман у Кардовцима прочитан за митрополита, сви смо желели, да се у Карловцима што скорије други митрополит произвед^, и ево хвала богу и београдском Трефору, дочекасмо и то, и тако се сад и други митрополит у Карловцима преконизирао. Да би била ово права п р е к о а и з а ц и ј а, то је г. београдски Трефор послао новога г. митролита овамо преко- Новога митрополита изабрао је као што знамо београдски архијерејски сабор, па коме не беше ни једнога архијереја, а то је тако исто, као кад би београдски министарски савет држао седницу, на којој нема ни једнога министра, па и онда би закључке такве седпице „Видело" по својој абердарској логици изјавидо за законите, као год што су му законити и избори двогласаца скупштинских, беснила сејмена у Поречу, гажење и убијање у Зајечару и околини, задужење земље на 100 година унапред ради Бонтувљеве жељезпице, затварање уредника опозицијоналних листова, увађање монопола дувана, збачење митрополита Михајила и читав још низ других послова, што их господа министри врше у интересу реда и мира у земљи, који ће се оваким радом наравно врло дуго и одржати. Ми смо се само били јако забринули, ко ће новога митрополита у Карловцима произвести за архијереја и врло смо љубопитљиви били, док једва синоћ добијемо у руке пештански дист в Кешие1;' ( од суботе ПФДЈТНИТЖ. Неколико листи из мога „Пилићарског' дневника, Пилићар ? каква је то багра људи? запитаћеш можда драги читаоче. Ако ниси имао прилике познавати је, ево да ти кажем: „Цилићарима" зваху во времја оно — док је банатска крајина била још у најбољим годинама — оне компанијске офииире, који имађаху бољег појма о нези „благоутробија", него о сабљи и мучпом „екзециру" а беху посађени капетанима Гуз колено као неке ручне књиге, неки живи законски речници, Јер им спадаше у дужност дати у свако доба кад год би то капетан зажелео тачна, образложена обавештаја у разним правним и неправним питањима. То беху „фервалтери." И ја сам имао срећу бити неколико годиница „пилићар" у банатској крајини, али морам признати да ми овај надимак остаде неразумљив још и онда, кад сам већ био обесио сабљу о клин, јер .ја целог мог службовања не имадох ни једанпут службена посла са пилићима или пуранима. По дворишту мога пространог ерарског стана разметаше се лобода, чкаљ, репух, коприва и други дични заступници банатске флоре. Милина их беше видети, мислиш да си у каквој америчкој прашуми еп гшша1иге, али се по њој не вијаху ни пилићи а некмо ли пурани, ма да ови последњи стојаху — тако ми бар људи рекоше — у најтешњој свези са фервалтерима, који им из особите на-

7. априла уочи посвећења, и у њему стоји телеграм из Карловаца, где се изриком каже, да ће г. Мраовића посветити патријарх Герман и још „двамађарска пишпека" „(хрз^зипа Г уег1)а гласе ке1; ша§уаг ризрбк.)" Сад сам опет љубопитљив који су то били. Но да се манем српских министара и мађарских пишпека, па да се обазрем даље по свету можда ће где бити веселијих ствари. Врло весело изгледа, кад се за злосретног убијцу Шпангу телеграмом у исти дан јавља из Букурешта да је он тамо, из Тријеста да је виђен опде и из Беча, да је тамо у неком хотелу. Међутим пештански га капетани виђају по кафанама, али због курисања касиркама не могу да га ухвате, те је тако он иу Пешти уисто доба, кад и Букурешту, Тријесту и Бечу, пије каву и једе кифле. Ово није умео ни велики и славни мађијоничар Боско, који је ]едном приликом добио опкладу, кад се кладио, да ће у Бечу, на све бечке капије тачно у 12 сахата изићи, и тако заиста кад је куцало 12 сахата, а људи који су на свима бечким варошким капијама пазили, видеше на свакој капији како Боско у исто доба кроз сваку капију пролази. Тако и несретник Шаанга излази и улази у све капије као и Боско, само с том разликом, што су Боска — као што рекосмо — сви видели, а Шпангу не види нико, дакле ни пештанска полиција, а друго ова нема ни каде да га тражи, јер има преча посла: она мора да затвара ђаке, кад мало веселији иду певајући улицом, не чинећи никоме никаква зла. Како сад имамо и онако свакојаких закона и на-

клоности дадоше већ одавна почасни придевак „Уегта11;ипдвуо§е1." Но да речем прво коју о томе како сам ја допао нилићарства. Свршио сам гимназиЈу и стрпао „матуру" а с њоме — мишљах и цео свет у шпаг. После испита беху сва весела браћа — што не уловише на испиту какве , гуске" или „патке" — на окупу у пивари, коју пређе не смедосмо — што но кажу — ни присмрдети. Ту се певало и бебукало све до поноћи. Цосле поноћи се превртале и мењале фирме и нумере на ниским кућицама спавајућих поштених сапунџија и чизмара, разбијали се фењери по пијаци и т. д. Сутра дан у најгрознијем мамурлуку изљубисмо се, опростисмо се и разбегосмо сваки своме милом завичају. Бурна али кратка беше — бар мени — та ђачка радост, јер тек што дођох кући оцу и мајци, али већ се поведе озбиљна реч о томе, какав позив ми ваља изабрати. Беше гладна година — не било је — па сам зато већ мирисао шта ће да -буде са мном: богословија или фервалтувг, мантија или сабља — то ми беше жалосна алтернатива. За мантију рисам никад марио а и сабљу сам баш слабо бегенисао. Изаберем мање зло — бацим се у „мундир." Цве дуге године бочио сам се на академији са несваривим регламанима и крутим јакама а након друге године — баш пре но што ће пруска артиљерија запрашити близу Беча — стрпају ме у лаћманско одело те ме пошљу једној банатској регементи да тамо купим порцију и делим батине зликовцима.