Стармали

„С1А?мал;:' 4 број 9. за 1883.

редаба, то би добро било, да Тиса изда или мађарски сабор допесе и ове закоие и наредбе: 1. Славпу полицију пе сме нико узнемиравати, а вајмање којекакви лопови и убице. 2. Сваки лопов има сам у ариште ући и онда се изнутра закључати. 3. Од убијце пак захтева се, да има сам себе обесити. 4. Полицајским чиповницима налаже се, да морају касиркама по каванама време „курмахерајем" прекраћивати. Иначе су у свету сви здрави, осим оних, који су у Будиму удављени, у Београду обешени, у Зајечару поклани, па транџамепту код Варадина убијени, на новосадским салашима истучени, у Меленци отровани, и у Русији се од диманита распргатали. Како пак иначе са здрављем стоји питајте новосадски варошки здравствени одбор, он већ неколико година није држао седнице, дакле мора бити да је све здраво и мирно. Аб.

У ш т и п ц и. X Новосађани, који драговољно прилагаху ове зиме на црвени крст, „Хунгарију", мађарску вшпу дејачку школу и т. д. лупају сад главу на какав достојан начин да се одазову купљењу прилога на п ренашање Бранкових костију. То Је једини узрок, што још до сад не приложи Нови Сад ништа на ту цељ, али само ћутите па чекајте! * * * У бр. 70. загребачког ЛТозора" читамо Дођем у престолницу регементског „бох'а" — обрштара. Бацим се у галу па хајд' да се представим редом свима штабним официрима. Одем прво једном старом мајору. Куцнем на врата. Загрми: „Негет!" — ,,Слуга сам покоран, г. мајоре; ја сам тако слободан —" — „А, ви сте јамачно какав „најгебакенер фервалтер," ирекиде ми мајор реч, ,,види се из начина како се представљате старијима. За цело сте били штудента, па мислите да стојите пред својим професором." Леп почетак! мишљах себи; кад је мајор већ тако рогобатан и осорљив, а да какав ће тек бити обрштар. Спопао ме зној од муке и страха, док сам се провлачио кроз овај први пургаторијум службених представа. Једва се изређаше. По године дана сам иробавио ради праксе код штаба а затим мс пошљу једној компанији као асПаШз-а капетану. Е сад ћеш тек да живиш као мали бог, само кад си се отресао оних великих звери — тако мишљах, али се љуто преварих; јер сада тек наступише моји црни дани. Имао сам доста натеге док нисам сазнао замршене праксе у компан. писарници. Највећма ме је за моје службе изненадило то искуство, да капетани нису сви једнаки у служби, као што то изискиваше „регламан," и не једанпут дођох до убеђења о истинитости оне мудре изреке: „Огаи 181 аЦе Тћеопе." Мој одношај према капетанима беше дакле одсудан

допис из „Глине" у ком се од почетка до краја најподлије грди све што је с р п с к о. Ово је ваљда прва енунцијација „друштва за измирење Срба и Хрва та", за које и "Нозор" тако пледира. * * * 0 Па кад Карловчаии Београђанима производе митрополите, како би било, да и ми потражимо у Београду једног митрополита за нас. Ваљда ће га Стојап дати. * # & х У Грљану код Зајечара пуцали су на жене, децу, људе, газили их и секли. Каква је то турс к а сила била, што учипи тај покор ? То су Пироћанчеви чувари Гарашанинове јавне безбедности. Богме Србија би сретнија била уместо оваке б е з б ед н о с ти, да је у њој б е з-Ч е д н о с т и. * * □ Дакле се г. Герман ипак предомислио, те није г у р н у о г. Стојана. Ал' можда се сетио, да ће га баш тиме, што ће му по вољи учинити, најјаче г у р н у т и. * * * §. У Пазуву кажу да има један такви н осоња, да би могао свој нос заиста под пазуво метнути. * * ^ Ето сад и саме мађарске новине признају, да у Будапешти има великих лопова и злочинаца, које полиција не хвата. * * © Кажу да је онај, што је пре пет година убио по важно питање: да ли ће ми стаза моје војничке каријере бити застрта цвећем или трњем. Увек сам са зебњом ногледао у будућност, јер набрзо искусих да капетани већином гледаху радо „те жутокљуне још неискусне фервалтере," који „надојени законском мудрошћу у академији све терају мак на конац па тиме само отештавају службу." Усљед тога често се догађало, да су ти брбљави лаћмани нравили познанства са регем. профусом. Нрви мој капетан, под којим сам започео своју компанијску праксу, беше неки суморан људомрзац, којемјамачно јетра не беше у сасвим нормалном стању здравља. Но овај његов телесни недостатак не би ми био тако баш опасан, да мој капетан не беше поносан потомак Трајанов који је еве мрзио што је српско. Ја опет млад лаћман, којем се милило живети, а уз то мало и Србин, који радо читаше напредније српске листове, који жељно тражаше отменија српска друштва и т. д. Ја и мој капетан бесмо дакле две најжешће противности — кремен и оцило што стварају варнице кад год се сударе. Па тако и би. У селу беху два врло ваљана, необично изображена српска свештеника које сам често похађао ради паметне забаве. Ал' не потраја дуго а мој капетан ни пет ни девет већ ми забрани сасвим службено да се не смем више мешати са поповима „тим крвним непријатељима официрским" рекав ми да се имадем искључиво држати официра, јер то изискује „езргИ Де согрз." Ја му наравно непослушах заповести доказивајући му да ја с&мо услужби имадем се повиновати наредбама његовим а ванслужбени «