Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 10. ЗА 1883.

Ал' за што тако дадеко ићи, кад има и бли::;ег примера: Ето и г. ђурковић је оставио ћирилицу, па пише у „Преси" без ћиршшце па шта му фали (осим посланичког мандата) ? ! * * * # Полиција је ухватила Шпангу и посланика Физеширија — у лажи. * * * ^ Казку да се код православног Фукса штампа нека православна посланица на православном немачком језику. (И писац је ваљда тако исто „православне" странке). * * & С „Позор" непрестано дементира што в 3астава" пише. „Позоре", „<рае 1е Лет еп! 1 а серИ;?" Аб.

Даничићевом куму Ј. Дивну ли си вилин сине, Даничићу куму дао. Та камен је а не човек Ео ју никад није знао. Ох! познам ју — несташницу Из младости златни дана, И данас се елатко сећам, Задани ми по њој рана. Ти ми милу слику њену Знаде тако нарисати, Да већ стадо гле! — под старост, С' нова за н>ом уздисати.

* Једанпут наговести „командирендер" из Темишвара да ће доћи да држи визитацију по свима компанијама. 0ваком приликом имађаху капетани и фервалтери сијлсет посла да не знадијаху где им је глава. Нисарнице се рибале и пајале, улице се чистиле, куће белиле, кровови и димњаци репарирали и т. д. И наш досетљиви фервалтер с којим се мало час упознасмо нађе се у запари те изда заповест да се особито главна улица куда ће проћи Његова Екселенција доведе у најбољи ред. Дође командирендер. Иосле обављене визитације у писарници зажели заћи по селу да види јесу-ли куће у реду. Пође са целом упарађеном свитом главном улицом где се блистаху окречене куће, али у један махнагне генерал за рогаљ у један побочпи сокачић где на беду стајаше најјаднија чатрља у селу. Тршчани кров сав разбчрушен од ветра, забата и димњака ни од корова, зидови неолепљени и подривени. Генерал застаде па ће пружив прстом на њу са негодовањем рећи фервалтеру: „А шта је то, госп. фервалтеру?" На то ће овај генералу у брк: „Извините, Екселенцијо, та кућа сад се баш зида" (сНезез Наиз 181; пв Ваи ће§гШеп.) ' „А, то је што друго" умириће се Њег. Екселенција. После те визитације позове капетан Совру, газду те оклепане чатрље, на одговор.

Је ли чудо где ју видим ?! Међу самим „Даницама," ђуринога побре Бранка: Божанствевим „сестрицама". Подмлади се, — рука моја Шћаше да се за њом маши, Она бежи, — у зао час ! Седи с' моји власи плаши. Хтедо за њом — и сети се ЈГаки крила младог доба, К<> слеп пођо и налети, На два мени света гроба. Из њих крсну живи пламен, Мени свану !. . . посред тмине И засветли из гробова Свети огањ — луч истине! Неста миле. .. прости! друже Где такова светлост гране, Ту „Даница" понестапе. Прости, велим, старом другу, Ко што и он теби прашта И признаје да је само Твоје право: — слатка машта. У Вуковару 8 Аирила 1888. Ристо.

Међу њима двома заподене се овај разговор: капетан. „Море Совро зашто ти не огради димњака на кући кад сам издао строгу заиовест за то?" Совра- „Молим, госп, капетане, сиромах сам, немам од куд." капетан: „За 48 сахати да си ми сазидао оџак, јеси-ли ме разумео?" Совра: „Па добро, господине, могу тако да продам оно мало куће те да начиним оџак." капетан: „А. где би ђаволску матер зидао оџак кад кућу продаш?" Совра. ,,Па у башти, господине."

Таким шаљивим причицама зачињасмо ја и капетан своје доколне и недоколне часове. Кад би нам се било досадило то дерно пискарање а ми би запалили по коју смотку те збијали шале. Само нас нешто по кадкад гризло: неспретност писарнице а и целе зграде. Беше т® кућица неких сиротана који је ерару продадоше, па како је власт слабо шта била утрошила у њу ради улепшања и прилагођења цели којој служаше, то није чудо ако је наш „олбок" мало био утекао од оне историчне чатрље о којој мало пређе беше говора. Узалуд беху нам вајкања и мољакања регементи да