Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 10. ЗА 1883.

Актапот Аца није леп, Ал га воли цео свет, И оувише „напредњаци" Умни в назадњаци". Нису ни оне друге лошије. Доста то да се види напредњачка популарност и код деце. Кад та деца буду временом бирачи, можда онда неће бити д в огл а са ца јер онда „напредњаци" неће добити ни д ва гласа! Аб.

П у С Л И Ц е. Французи предадоше крунске адиђаре и добише за њих више милиона франака. — То је лепо кад човек може тако скупо да прода оно, што би волео да никад није ни имао. —

Прошлог мес р ца били су у Пештанској дијети озлојеђени на Р о м а н е, — сад су на бечком сабору озлојеђени на неку н о в е л у. Каква ли ће п е с м а бити кад се сазове велика нар. скунштина у Београду, и ко ће на њу да се озлоједи. За дивно чудо приметило се да београдско „Видело" несланије пише од како је со прешла влади у монопол. Неки учењак доказује да ми нисмо у години 1883-ој, већ управо у години 1885-ој. То ће бити малер, ако сад наједаред узморамо платити порцију за ови нет година које смо прескочили.

У једним немачким новинама ономад је стајало овако : Нег ип^аг1зсћ-8егћ1зсће Ракхагсћ ип4ег А881б1:еп2 <3ег §гГесћ1зс ћ-о гГепЈаПзсћеа В15сћоГе" — — и т. д. — (Нека милом богу хвала ако нам ништа друго не дају, ал бар имена имамо, не само доста него и на одмет.

Наши су се посланици приликом дебате о средњим школама врло коректно владали, — они су били н е м и. Тиме су хтели да покажу да и они пристају у том литању уз Саске Н е м ц е.

Кад су Чанго Маџари долазећи у своју „обетоввану земљу" пропутовали тријумфално кроз главније маџарске вароши, свугде су их частили и в и н о м појили. Тако и треба, јер вино крепи срце человјека — а в о д е ћеду имати и тако доста.

Из Панчева. Два одборника у фраку и са белим рукавицама, и то обојица С р б и, познати уважени грађани панчевачки улазе к једној вељаној Српкињи. Госпа. А, добро дошли господо, од кад ја вас очекујем, ви сте видим већ скупљачи добровољних прилога на пренос Бранкових костију. . . Одборници. Ми смо дошли да молимо, да приложите што. . . Госпа. Како не бих ја као Српкиња приложила

Четир стола пружају се — Различнога строја Од масгила попрскани Така им је боја. Собе диче два незграпна Источника жара, Што укусу новом чине Големога квара. Сто до стола, сабијени, Орман до ормана, Пет столица позамашних Ниједна ваљана. У буџаку опазићеш Од мастила лонце, А над њима вешто плете Паук своје конце.

На чамовом столу акта ПочиваЈу стара, На њима се подебела Прашина одмара. У орману наслагана Стара писма стоје, Артија им и мастило Скоро исте боје. Све је прашно и плесниво Чађаво и јадно: Па зар има к'о би мог'о Све то сносит' хладно? * Зато: Тешко оном ком је Суђено од неба Дасастолаписарничка Бере себи хл еба!

Капетану се јако допала песма и рече ми да се још никад тако слатко није насмејао. Четрнаест дана доцније већ се знало код штаба да имаде у регементи један „песник" међу „пилићарима," а како мепи беше кад дознадох за тај мој непредвиђени авансма — то никад ником не казивах. . . * Дична крајина ноче баш у оно доба већ куњати од силних „рефорама" што стизаху „одозго" те је погађаху као стреле баш у само срцејој, док не издахну „од старачке немоћи" а у наручју — нове уставне ере. Спустише је у хладну прну раку — за навек.

Нама обезмајченим пилићарима показаше четири разна пута к спасу. Мени се ниједан баш не допадне. Обесим ђорду о клин, шмукнем у филистерско одело и ударим — нетим путем, о ком не беше ни трага у „реформама," да потражим слађег леба од писарничког па шат нагазим на какну — погачу. А сабљи мојој запишем у споменицу ове ретке: Сабљо моја. . .. „Сабљо моја звекетушо Зазирање, страх тугаљив, ; Докле ћеш ми звекетати ? Изгледање да'л ће који Докле ћеш ми лупат' пете Златошијац искрснути, И у ноге с' заплетати?" Да'л ће дугмад да ми бројиТако преће певах јадан Да'л ћу лепо да му с' јавим Јер ми сабл>а дотужала, По типику милитарском, Додиј'о ми звекет њезин: Да'л погодит, дужни поздрав Сад је немам — богу хвала! Старом верном слузи царском„ Сјајна дугмад, златна капа Све ми ово немилице Па те јаке модробојне Гризл) досад срце моје, II још друге мени мрске Терет сињи ово беше Сјајне ствари многоброЈне. Ја га збацих, сад добро је! Крути „штелунг" и иоздрави Слобода ми угњетена С укоченом десном руком, Снажно сада шири крила: И страшљипи комплименти Збогом сабљо, ти за м о ј а Истесани тешком муком. Бедра никад ниси била! *=о.