Стармали

130

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 17. ЗА 1888.

Што се збива по Србији тужној, Што се збива по ноћи и мраку Грдило је којем равна нема, Зло се чини а горе се спрема. И мис'о се често пута крене Раде ли то људи — ил хијене ? Образ пати. и то земље целе, — Враг се смеје и запиње стреле; Где се рана на образу црни Од трулежа, подлога насиља, То му ј' нишан, у то ће да циља. Рана срама, а собом задана, Разједа се од дана до дана. То је куга, то је трулеж прека, Ова рана иште брза лека. Ко то пушта да се тако ствара. Што ко виши, већма одговара. Који може, а не даје лека Туђе грехе нрима на себека. Нема л' лека од куда се чека Против тога срама, Јадна земља наћи ће га сама... ❖ * * Лети песмо мојег горког бола. Лети песмо преко брда, дола, Падни тамо, где још никад ниси, Где се престо над Србијом виси, Гурни слуге, што ти ућ' не дају, Падни лако на колена — краљу,

Поклони му с' као рањеи оро, Реци: песник овако је мор'о. (А и од сад тако ће да каж Како дужност Србину налаже).

Шетња по Новом Саду. сп. Ја сам пре замерао некој великој господи, што сваки час трчкају у Беч и у Будапешту, те тамо обијају праговс и држе неке договоре, а сад, кал сам и сам пао у исту погрешку, чисго ми долази да је то добро, и да ми је пуотог Даља и народних фондова чпни ми се, да бих и ја више био у Бечу и иначе по беломе свету, него што бих но Новоме Оаду кривио штикле и по који пут к р и в и о и полицију. Чјдо ми је било велико што Беч и ако лежи у бреговима, а Нови Сад у равници — ипак је Беч много р а в н и ј и него Нови Сад и бечки шустери се мпого мање туже на грбаве улице него новосадски, Но ма да су улице у Бечу много р а в н и ј е него новосадске, ипак треба много више времена док човек дође од једног краја вароши до другог, него ли у Новом Саду. Уиало ми је у очи и то, што Беч лежи много северније него Нови Сад, дакле је тамо и много х л а д н и ј е него код нас, пак опет има у њему много више жеђи, те се много више пива попије него код нас. Изненадило ме' ]еи то, што се у Бечу улице сваки час поливају силном в.одом, на опет има у Новом Саду више блата него у Бечу, II томе сам се чудио, што у Бечу има много више к у-

штлшшшжши Како сам ја писао тестаменат али то не себи но другоме. А како је то било видиће се из ових бележака, којима сам дао потребне наслове. I. Критично литерарни увод. У децембру 81, пошао сам једног вечера у народно новориште. На путу сам са радошћу опазио да код „златног крста", не звече чучеци, а у каФани код позоришта није се још био угњездио никакав „тингл-тангл." Кад тако немамо у нресгоници ни западњачких чучека ни источњачког „тинг-тангла", биће за цело у позоришту више света мислио сам; глумци ће за то с вол>ом играти, па сам очекујући добро забављање, баш с вољом корачао. А пут је био диван. Љубазна општина, ваљадаради скупштинара постарала се да нам изнесе диван призор: Београд као Венецију. Снега је било доста, па ношто се ојужило и све растопило, онда се никуда немиче, тако да су улице пуне воде, осим средине, која је уздигнута. Тако мора изгледати Венеција кад канали пре суше. Вило се склопило друштво на акције, које је градило чамце и сгављало на употребу публици. Људи који неће да то употребе скачу како им се може. Образоване женскиње, којима паравно не приличе такви слободни нокрети преноручивале су душу Богу, загазиле и тако прегазиле. Леп призор, у Венецији није таквога! Преко ноћ се та вода смрзавала па нам је сугра дан остајало да се вешгач-

ки тоцил.амо а ко тв ниЈе хтео остало му је да пази, Јер је лед клизав па се због њега може љоснути о ледину. До цре неки дан од гога вечера био сам једноме листу бесплатан позорнпши крититичар, за једно бесплатно место од уредника, које је опет њему унрава бесплагно дала као награду за бесплатне његове савете, које је он опет управи давао. Али ђаво није дао мира једом осетљивом глумцу него се на такав начин објашњавао са другим неким критичаром, да сам ја од етраха брже боље дао осгавку на то моје звање. А узрок тој важној нојави лако је наћи. Глумац је зацело много нута на даскама које значе свет играо ритере из цоба кад је владало ираво песнице, на како навике прелазе у крв, то се он забунио и применио го право у своју корист. А већ је познато да је ударац и најеФтинији и најјаснији доказ код мутоглавих ритера, којима је разлог у песници. — Тек како му драго, ја сам тај опаени занат напустио, те сам се надао да ћу коју годину дуже поживети. Моје место заузео је некакав млад човек који је осим пера спремио ради критика и штап са штилетом и нразником носио л^ворвер. А да би се извеџбао, ишао је у јуначке каФане на пр. код „хајдук Вељка" и тамо пуцао песницом о сто из револвера пуцао у прозор и кочијашки псовао. Један пут те од њега обузео каФанске момке такав страх да су побегли на таван а лепа касирка завукла се била у ладан орман за пиво и ту су је сутра дан нашли мртву — счрзнуту и пијану. Нека