Стармали

т

ћа ; него у Новом Саду, иак опет се по улицама многомањецеђаипомијапросина него код нас. Једвом речи Беч је нун чуда, и онда, кад није у њему онај ведики господин из Карловаца. Вратим се натраг из Беча сапуним џеповим а — цедуља од коњске жељезнице, сврнем у Будапешту, да видим оне тротоаре и оно камење, које својим ногама газе господип Тиса, Трефор и они други. Чисто ми је долазило, да су тротоари ти, што их та господа ногама газе, постављени српским жељама и правима; ал' сам и то приметио, да је то камење много тврђеијаче, него ли Тисина нога, те да ће насвакиначин бити и вековечније. Десихсеи на јубилеуму мађарске државне гимназије, у којој смо толики Срби, особито Текелијанци, учили се и полагали' матуритет. Видех ту своје професоре, који су нас пре дваестину година учили, да се за С л о в е н е много пре знало у историји него за М а 1) а р е; да по статистици има куд и камо више С л о в е н а него М а ђ а р а; учили су нас, да је два-пут два четири за све народе и'за св а в р е м е н а, а не да је н. пр. за Србе двапут два нула; учили су нас, да има у магветизму и електрицитету нека невидовна снага, која и противне полове привлачи: казивали су нам, да је велики рим,ски народ. који се разбацивао на све стране, и лакомо отимао о туђе земље и туђа права, гњечио слабије и беснио на све стране, да је тај велики народ про пао, па га данас и нема на свету, а питоми Г р ц и, који су у скромнијим границама своје државе гледали да развијају своју култ у р у, живе и данас. Говорили су нам, да само дивљи зверови једао друго конабе, а човек човека не, дакле ни већи народ му је срећно, он ће достојно вршити своју дужност а ја сал без бриге ишао за мој новац у нозориште. II. Госпођа Уф. Тако сам ишао и размитљао кад ми се на један пут обе ноге исклизнуше и ја се нађем на земља. Тад сам опет видео да се ноћу, кад није облачнЈ, виде на небу месец и звезде; кад сам се дизао чујем иза мене некакав смеј. Таман сам се окренуо и оназио иза мене неку женскињу у бунди, али се и она ноче конбати па не одлете горе. но по закону тежине нађе се и она на земљи. То ме је задовољило, те сам полугласно узвикнуо: „Алах ћерим!" јер то значи: Бог је праведан. Али позитура госпође није била ни мало весела. Месечина. . . али не ја сам почетник, ја не смем бити сувише брбљав, то ми може руинрати каријеру. „Ух пушка те убила," куне госпођа и ноче се трудити да се подигне. Али то је игало тешко, јер она није била така да проре кроз углене уши; зато нриђем ја пошто сам јој у себи великодушно опростио подсмевање, и са приличном коликоћом напрезања дигнем је на ноге. Тад видим да ми је госпођа била неколико позната. Виђао сам је чешће у кућама, где сам послом одлазио. II она је одмах видела ко сам. „Уф , стрела га устрелила. И оваки ђаво мора на мене да наиђе," рече она пошто се мало издувала. „То вас је Бог казнио, што сте се мени подсмевали." „Е, погодисте! Мари бог за вас," па онда извади своју мараму и нружи ми је.

не треба да гута други мањи народ у себе; учили су нас, да је ваздух нуждан свакоме човеку, био Србин или Мађар, да цвеће цвета и сунце сија за свакога подједнако, да ни један народ нема неког већег праванаприродне даровеод другог, а где се то веће право тражи, ту је нешто н епри родно и т. д. Па сад гледећи на јубелеуму оне исте паше професоре, бивше учитеље нам, од којих су неки и новинари, запитао сам се, да ли они и сад своје ђаке тако исто обучавају као онда? Или пак сада друкчије доказују: да цвеће цвета само Мађарима, да сунце сија само за Тису, да Мађара има далеко више него Словена, и да ће Мађари дуже господовати, него ли стари Римљани? Ох, ко би то знао! Аб. У ш т и п ц и, Д Кад је у неком друштву нестало неких новаца, рећи ће један: „Ми смо сви поштени, ал' новаца нема!" — Тако ће неко у Тиса Еслару да каже: „Ми смо сви поштени, ал' Естире Шољмоши нема!" * * * □ Ако ће се салвети употребљавати од сада за д а в љ е њ е, онда треба дотичној госноди дати ш тр а њ г у — за брисање уста. * * * §. У Земунском магистрату има врло пикантна Велшер -салата. Само би још требао добар с у д, (јер овако ће се просути. 1 ) „Хвала, Ја имам . ." „Није то поклон, него обришите ми леђа од блата.„ Како слагка дужност! По томе сам видео да ме сматра за старог пријатеља. Учиним како треба и вратим јој мараму. Запига ме куда ћу и ја јој кажем да идем у иозориште. „Дакле и ви сге љубитељ позоришта, Уф ја само без њега не бих могла живети." „Само без њега! Благо вама!- 1 „Ја умирем кад не идем у нозориште." „Иа умирете ли често?" „Шта? Ви се подсмевате!" „Хгео сам да кажем изосгајете ли често." „Иикад " То сам знао. Њеним познаницима било је познато да она веома радо иде у нозориште и од ње имамо таку вајду као и од мене — и она је имала беснлатно место, само није била критичар. „А јесте ли ви већ куиили место." — „Нисам." „Баш добро, дођите до мене. Број 100." Госнођа ме је ночела да занима, ма да ме је женирала нонашајући се према мени као ђачету или своме рођаку Али ја сам — помишљајући већ на подлистак — одбијао то на године, јер ми је могла по њима бити мајка. III. Роман мој и госпођин и роман. сиромашнога младиђа. Кад пођох да седнем на своје месго, морао сам нроћи крај госпође; у пролазу се спотакнем на неку сгвар а не-