Стармали

„стармајш" број 17 за 1883.

Болтер. Фридрик велки једно вече Није имо нешто мира, Већем сео да Волтера Портретира, карикира. Ова слика сад се нашла, Својеручно дело Фрица. Ал Волтер му, знам за цело Није осто дужан вица. Фриц и за то већ је вел'ки Што је шалу радо срет'о; И не само да је срет'о, Већ је и покрето.

Ћира. Дакле против Јозефа Шарфа сведочи Мориц Шарф. И то ће канда бити недовољан доказ. Спира. А против нашег Милетића био је довољан доказ једног Ранковића. Ћира Јест, — али Ранковић није био Милетићев син, него владајуће покварености. А то је са свим нешто друго. „Разликујмо добро! : Ћира Бога ти, Спиро, шта раденаши драги Чангови. Спира. Е мој брајко, дасу они хтели радити, добро би њима било и у Буковини. Ћира Па да како ти људи мисле живити. Спира. Знаш брате, то су тиједини Маџари који у овој домовини не маре бити домаћини, него би волели да увек остану гости. Ћира. Е па да су живиздрави!

К а Ж у, Кажу: „Што је право и богу је драго." — Сумњам да је увек тако, Анђелићева стрела иде право у срце наше автономије, — а то „право" не верујем да је богу драго.

Кажу: „Ради пак ћеш имати." — Није баш увек тако. Јер еао м. Т. баш нам ради о про-

капут, који ми је морао бити каљав оставио сам, а да ли сам још где каљав то се није видило. Кад сам се у гардероби погледао нисам опазио на лицу ништа смешно а за то неколико тренутака није ми могла изићи брада на носу, јер браде не ничу као нечурке, па зато не знађах узрок њиовом смеју. Било ми је зло, те се обрнем госпођи за помоћ. „Какве су оне две госпођице у ложи што се смеју." Госпођа погледа па поче климати главом и смејати се на што госпођице мало што не нрскоше у љасан смеј, те побегоше назад. „То су моје голубице." „А зар се голубице морају подсмевати скромним људима ?" „Коме се подсмевају?" „Па нами." „Е, ала погодисте. Нису оне вас ни виделе, не гледају оне тек макар кога. То су оне мене поздрављале." Ја макар ко! Како је ова баба безобзирна. Погледам је љутито и зачуђено. Образи јој не беху црвени као дотле, но мрко бо п; ;1НИ > а испреплетани поточићима од ара. Одмах ми свану и паде тежак камен с» срца, те се и ја могах насмејати. „Право велите, то су голубице, јер се нису мени смејале, то се тицало вас." „Шта? Ви..." „Ви сте бришући сузе намазили блатом са ваше мараме целе образе и изгледите као арапкиња.

„Уф , уф, гром га спалио! Ала сам луда! А ви ми не кажете ? „Сад сам гек видео." Сада јој дам моју мараму. Она је добро загледа и поче журно брисати образе, а непресгано је клела. Док се то дешавало музика је нешто весело свирала, и 1ч )епођице су непрестано извиривале из ложе и смејале се а гоенођа Уф, поче ии прегити главом: „Какве су вам то чудне девојке? Она плава као да има пороку. Ха, ха. ха, пороку; Јесте ли ви при себи? Ала ће се смејати кад јој кажем. Ха, ха, ха!" „Ако она нема пароку, онда она друга Фарба косу." „Уф , уф, шта ви говорите! Ова Фарба косу! Ала сте чудни " Тим поводом исприча ми госпођа многе ситници о тим девојкама, ма да је ја нисам питао. У комаду је било пуно прилика да госпођа покаже своју осетљивост, а видело се да је аФектирање. При многим сценама викала је уф, чудила се ономе што није чудно, а уздисала кад није било жалосно, а при томе је обично размакла лактове и кретала као петао крилима кад хоће да кукурекне. То су моја ребра лепо осетила, и зато су ме горко корила, што сам до ње сео. Кад се сиромашни младић нашао сам у разваљеном двору са госпођицом у коју се заљубио, и кад му је она читала вакелу, како је он то удесио, да би је ком^фомитирао, те добио њену руку и