Стармали

218 ,,стармали"

пођица, гдекоја усиија устима, као да је заиста јела оскоруша, друга има обрве гараве и црне, као да их је еамазала љуском од печеиог кестена, трећа има румеис образе. као оне славоноке јабуке, што вире из шајке, а четврта је намргођена, као да је рада младићима све оне корпе раздати, што су вредне продаватељке воћа онде на обали поређале. Док се женске еаше радије шећу промееадом и •онуда еоред изложеког воћа, дотле мушки чланови ове ботаничке берзе бацају чезнући „взор" свој онамо на лево еа агеецију где у рестаурацији тече мед и млеко у виду доброг пива, које они радије троше него оскоруше и мушмуле. При еићу нива многи је брат врло рђав ђак, јер мора да репетира (чашу). Али то им није ни мало замерити, што они у пивару иду, јер то захтева потреба: Они су пратећи госпе и госеођице из вароеш на ,шајке" кроз улице и променаду толико говорили, да су се већ уста осушила, као да су била у оџаку, и да им који наш издавач штампа њихове говоре, изашла би читава књига, као Радићево „кановично ераво", које је у новинама оглашено, али нити је изашло, нити ће кад изићи, јер није еи наеисано, као ни они говори курмахерски у промееади и на шајкама, него их обоје само куриозитета ради сеомињем, па ма се изложио онасносги, да ће ми који озбиљни читалац овог шаљивог листа рећи: „Жив ми Тодор („Виделовски") да се чини говор!" Шетачи новосадски кад оду ва шајке, а они и нехотице морају да опазе нову жељезничку ћуерију, што се, ма да је тако горостасва, гради много брже него ли ограда ваше саборне еорте. ћуврија ће за који дан бити готова и онда ће имати да издржи

28. за 1883.

еробу. Како се те вробе држе није ми еознато, а један мој (о ж е њ е н) пријатељ предлаже да се овако опроба ваљаност ћуприје: ваља (вели) пустити неке пунице да стану на ћуприју, па ако ћуприја тај терет одржи, онда добро; а ако не одржи — е, шта ћемо, божја воља! Но тако грубијански предлог пасује само за угарски сабор! Ми се (неожењени) с њиме ни мало не слажемо. Него чудне су и опасне ствари те ћуерије (мал' не рек "х пунице). Па и ова наша. Док је нова, мора ће се човек бојати ићи ереко ње на жељезници, јер није довољно опробана; а кад буде стар а, онда ћемо се опет бојати, да није многом употребом гвожђе попустило и попуцало. С тога ћемо у Мајур увек радије ићи пешке него ли на жељезници. А6. У ш т и п ц и. § Уредника „Брке" осудио београдски суд на робију, и послао га у — Угарску. * * * □ Иначе они осуђују своје уреднике на Пожаревачки-мир. * & & & Поп Цијук издаје „Енциклопедију свију наука" и потписује на делу име дра ЕмилиЈана пл. Радића. * * * Даклем је сабор угарски наредио, да на ф инанцијском звању у Хрватској стоје грбови без икаква натписа. Боље и то, него н а тписи без икакаквих финанција!

Под прозором. Хумореска Милана Савића. (Наставак) Истог дана пред вече седио је Станко у гостионици код Пере и мирно је вечерао. За другим столом седило је повеће друштво: цивилиста, официра, и живо се разговарало. Било је разговора о љубавним пригодама; једап је причао своје догађаје, други опет своје, и често је весело смејање ерекидало реч ког приповедача, и онда се обично и чаше у ваздуху састадоше. и најпријатнија музикална хармонија разлегала се по великој сали, Станко Је мирно и пажљиво слушао тај разговор, о често се мораде насмејати и сам, кад је пала по која реч да боље обележи положај дотичног приповедача у оној извесној љубавној прилици, а боме и често у оној извесној љубавној неприлици. Особито је један у ономе друштву спомињао, како је ледену кору са срца своје обожаване девојке могао само тиме растопити, што јој је сваки дан, управо сваке ноћи, отпевао под прозорима њеним по коју љубавну песму. После сваке такве серенаде добијао је од „анћела" свог врло пријатан поглед а кад су се састали и разговарали поверила му је, како ју је песма његова пријатко иза сна

будила; па јсш кад је уз песму његову свирала музика тихо и благо, а њој се онда чинило, као да јој се на душу спустила сва небесна хармонија, и чисто је веровала старим бајкама о надземноме миру и покоју Станко је особито на те речи пазио, а уз то је свагда повукао подоста вина, и том је приликом увек са неким блаженим задовољством гледао оним правцем, где је седило оно девојче, ком се данас јавио, и које га је иза оних зелених жалузија тако умиљато отпоздравило. Друштво се међу тим разговарало даље, невало и в селило, и око покоћи крене се и разиђе се. Станко је био сад у гостионици сам; образи су му горели, очи су му играле са блажена изгледа, који га можда чека, цигарета му се гасила често, и кад је поноћ превалила, подигне се са стола, и мало несигурним корацима изађе из велике сале и упути се у варош. Улице су биле пусте, месец се сакрио иза пеких облака; густи мрак лежао је на вароши, из ког су се беле, велике куће као бели велики бауци дизали, и — Станку се бар тако чинило, све се клањали и приближавали, да се опет разиђух и да у тренутку за тим опет отпочну несташну шалу с воју. Станко је ишао лагано и све лакше, што је год ближе долазио оној кући са зеленим капцима. У један ма, му се чинило, да неко иде за њим; он се бојажљиво поче освртати, али на улици не беше никог, само се из далека чула песма, коју су прилично нескладно певали неки ноћ-