Стармали

„С тармали" број 29. за 1883.

227

па, он ма да је Немац, усудио се бити справедљив и према другим иародностима. Но ово је било само иро ба, стоји ли ова нова зграда чврсто. Зграда стоји чврсто, али добар глас бечког универзитета мал те се неће нољуљати, ако буршови скоро не промукну и глас озбиљне науке не дође до речи. У Карловцима се ништа не тресе, осим што пришипетље Анђал-бандијеве растресају своју прљавштину над слабијима и млађима, терају невољу њихову у процеп, образ њихов у бару, глад њихову у шпијонство, српски дух њихов у виле, а карактер њихов у Турке. Ово бива у одсуству Анђал-бандијевом; а кад се он врати, онда ће наравно бити — горе. И у Београду имало би се шта трести, потрести пасти и стропоштати, — не мислимо чисту и праву уставност, јер она, ма да је већ довољно потрешена ипак је дубоко ухватила корена у срцима народа, него мислимо друге неке неприлике, које стоје на слабијем темељу или висе о кончићу (и то туђем.) Истина да се из Србије ових дана чуо и овакав глас: Овако се живити не може. Ове су ми речи у први мах изгледале врло очајне, али кад сам после мало (мислима) прошетао (по пољу хисторичне филозофије) ја сам се брзо утешио. Ако се о в а к о живети не може, то још не значи да се мора умрети, него да ће се морати друкчије живити, н. пр. „Самоуправа" и „Независност" не морају живити као куца и маца, — све што добро мисли и српску дужност осећа морало би се тим осећањем тако загрејати, да се може слити и прелити у једну снагу, па онда све што може чекати, то оставити за боља времена, па се онда мирно и лепо тако раскорачити као негда онпј Ро:усов ко лос, и видили би само, да би онда сва вода, коју зле дур, званично т. ј. укочено, до њега се смешкало оно чисто благо лице браца-Јоцино, а с друге стране попружали су шегрти евоје вратове и радозналим очима гледали су у позорје, које се отварало пред њима. — Имам налог да вам предам ову позивницу, рече пандур и дирне прстима капу. — А од кога? запита Станко — Од славне капетаније, оцговори пандур. Станко пребледи. Рука му је мало дрхтала, кад је примио хартију, и кад је почео читати, прелије га и румен и бледило. — Добро, рече, ја ћу доћи, чим се обучем. Пандур се опет дотакне капе, окрене се и оде. — ПГга ћемо нас двојица? насмеши се сад браца-Јоца. — Сад немам каде, одговори Станко. Ја ћу већ доћи квама око дванаест сати. — Кад би то тако ишло. — Али кад не може друкче. — А оно бар у једанаест дођите к мени. — Добро, у једанаест. — Него, господине, шта је то с вашим челом? — С челом? Аха! Ударио сам се о кревет. — С богом дакле! — С богом! Цосле тих речи удали се браца-Јоца, а Станко се већ по-

прилике терају на туђу воденицу протекла између њихових ногу, и што онај колос није дочекао, то би дочекао овај, да би скоро остао на здравом и сувом непоткопаном и неподривеном земљишту. — — Ово би се могло пробати, а проба би најбоље доказала, је ли рачун добар био. У прочем ако би баш дошла смрт за врат политички доктори би почели вући за нос, онда је питање шта треба пре чувати: врат или нос? Пре врат. Пре врат! Та то зна и најмање дете, да тако мора бити; а камо ли да не би знали тих деца очеви. У прочем најбоље би било да не дође ни до носа ни до врата. А опи који су забасали куд не треба, најбоље би било да се што пре окрену у поштен и паметан п о в р а т.

Истиснуто прстом из чела. Многи се људи стиде прооити. За то (кад баце око на богату партију) шиљу место себе проводаџије у прошњу. * Лењивац сам себе л а ж е, да ће за тај и тај посао други пут боље расположен бити. И то л а г а њ е лове се одлагање. * Кад се кошуље перу ваља се снабдети с а п ун и ц о м. Сви други послови иду боље и ве^елије б е з п у н и ц е. * Чудновато је то: Сила бога не моли, — па опет јој бог много помаже. (То је вгљда за то, што

чео да увлачи у своје „шанчеве," то јест, у собу, кад спази шегрте. — А, и ви сте ту, рече и чисто се насмеши. Одите унутра, да вам платим. Јесте ли донели конте? — Јесмо, зачују се три гласа као .један. — Е добро. Станко уђе у собу а за њиме шегрти. Чим је ушао зграби своју батину и поче млатати по шегртима, тако, да су ови у изненађењу заглавили врата. — Ово је само трингелд, викао је Станко, а главна сума долази сад! Но ту чудновату главну суму нису шегрти ни дочекали; за тили часак била је соба празна а одмах за тим и ходник. Сад се могао Станко мирно облачити. Док се тако дотеривао, премишљао је непрестано о томе, шта ће само капетан с њиме. Тражио је по својој прошлости, е да л' ће можда наићи на какву тамну тачку у животу свом; било их је доста, али те су ствари предате већ заборавности, и нико више и не води рачуна о њима. У једаред га цри умивању подсети бол на челу, да је ноћас имао неки „абентајер" и то још са пандурима! Тај проналазак није га баш врло обрадовао. Кад је дошао у варошку кућу, запита, где је &апетанија; услужан пандур покаже му то оминозно место, и Станко се упути управо тамо. Кад је стигао куцне на врата; на нозив изнутра отвори их и уђе у собу. Покрупан #