Стармали

25 2

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 32. ЗА 1883.

Ћира. Колико је људи из народа погинуло у овом несретном устанку у Србији? Спира. По немачким новинама погинуло је њих: триста. Ћира. Аи поп Мидија је пушкаран, је ли? Спира. Тако је. Ћира. Међер брате, ово је до данаске најжалоснија илустрација оне срнске пословице: „Триста, без попа ништа.

Ћира. Чујем да ће се Београдска саборна црква од сада ложити, и то са две пећи. Спира. И то ваља да са оним дрвима, која је Стојан закииуо од ученог друштва, те ово сада мора смрзнутим прстима да пише. Ћира. Мани се шале у овако озбиљно време. Већ тражимо озбиљнија узрока, зашто се Београдска црква баш сад почиње ложити. Спира. Ха! Ја знам. Ћира. Па де да чујем и ја. Спири. То ће бити јамачно ради оних људи, којима се крв мрзие чим уђу у цркву па се сете Бога и душе своје. А таких људи има у Београду. Ђира. Има, јакако, да.

П у с л и ц е. Познато је како је спора била телеграфска жица у Србији приликом последњега покрета. Кад смо оно дуго били у неизвесности, неко рече овако: Сви знамо да је у црноречком округу нешто ц р н о, па кад је већ црно, нашто га још и фертушовати.

Чудан је патрон тај .Пештански Ллојд". Онима првацима радикалним који стењу у затвору, свети се и уједно вели да су кукавице, — а за оне који се нису дали ухватити, опет вели да су кукавице. Како ли су, боже, ти људи требали радити, да се допадну П. Ллојду. Даклем још мало па ћемо се моћи и са Чивуткињама женити. Женидба је била и до сада велика опасност, а сад је још в е ћ а опасност, (кад човек помисли на оне велике чивутске носове). Овако стоји ствар: Закључено је да се наш сабор сазове у Пешту. Али — пошто у Пешти већ и тако има један сабор, — то је онда излишно да се још који други сазива. Пироћанац неће у пензију. Он се уписао у адвокате. Сад му само још фали процеса. (Да је среће и народне скупштине, не би он дуго чекао за процесом).

„Ма^уаги! ке11 ђезгбћп!" рече Тиса у Сегедину. Ми би волели да он буде доследан, па да и Анђелићевом ждронцалу „Турском Мароду" заповеди ,Ма§уаги1 к е 11 ГгпИ" —Бар би се српскијезик курталисао једне незаслужене срамоте.

Бискуп Сгросмајер поклонио је рим-папи један леп, прост штап. Штета што и наше владике немају лепих простих (макар идеалних и моралних) штапова, — имали би га коме посветити .

Жив сарањен. Овај грозан случај десио се моме — Бог да му душу нрости — покојном тетку у Л и то на овај начив: Била је већ дубока јесен, рањеници се већ поклали, вино је престало врити, почело се бисгрити а код мога тетка накупило се комшија, родова и неродова пупа предња, соба. Та ни је да се јело а 'још више пило, да није могламоја сирота тетка, доста вина из подрума да навуче! Ал и ми млађи у тетковој кући били смо у аослуживању гостију врло вешти, јер није то први пут, да мој тетак има пуну собу гостију, зато смо се ми тако и извештили. Ми смо као увек тако и овај пут у кухињу пуне фртаље и пуне капуње вина донели, те смо ту једне флаше налили и као резерву на банак поставили, па како се оне на столу испразне а ми одма ове пуне тамо пред њих а оне празне дај опет пуни те с њима на банак у приправност, и тако гости никад нису морали дангубити, нред њима је увек пуна срећа била! Таке послуге није било ни у првом хотелу на.јвеће вароши! — Поноћ је превалила била, кад се гости почеше разилазити, ваљда опет мало код другсг кога, да иродуже: звали су и мога тетка да шњима иде, али сад се бап добро не сећам или није могао или није хтео ићи, само то добро знам а и као да га баш сад гледим, био је у опаклију заогрнут и тоскајући се по соби то тамо то онамо докотура се некако до фуруне, која је од блата била као обично по селима, и гуркајући се нуз фуруну дође до оног простора, што је између фуруне и зида, који ми запећак зовемо, ту седе и климаЈући напред и натраг изврну се за фуруну и како леже заспа као топ! Моја тетка узе свећу и рече: Хајд'мо децо у стражњу собу да ми мало проспавамо, а њега нека ту, кад је већ заспао, огрнут је у опаклију неће му ништа бити и тако легосмо и ми и заспасмо. Кад око три сахата после поноћи а мој тетак у предњој соби неким надприродним гласом тако се поче дерати и запомагати - јао! ајао!! помагајте, јао !!! сва се кућа тресла. Моја тетка ђипи припали свећу, ми скочисмо па сви за њом у предњу собу. Шта је, шта ти је ? виче тетка још из кухиње. — Ма где сам ја? питаше иза фуруне на леђи лежећи тетак! Где ћеш бити, ето те за фуруноз!. А ко ме ту намести ? Сам си легаоиодма заспао па те нисмо хтели дирати. — Ох, та ужасно сам се настраховао ! А зашто ? питасмо ми. Ма снивам ја, да ме ко сарањују, и ја ко знам да нисам ко умро али не могу, да им ко кажем, те тако ме укопаше! Тако сам се био нрестравио, да сам се на мах про-