Стармали

умеју добро и по моди човека обријати и фрнзирати, али о св. Сави само тодико имају знања, да се тога дана држе „Беседе са игранком", са којих се у зору иде кући са мамурлуком; таковски о р д е н добише и такви хероји, који са војничким врлинама само голико у додир дођоше, што су се у детинству играли па Калимегдану солдати и у песку градове зидали. Но избори ови у Србији и ипаче нао сећају на веселу какву играпку, бал и беседу. Као год што на игранкама сваки мора онако да игра, као што му они бандаши са напетим образима свирају, тако и при изборима овим у Србији играли су бирачи (већином) онако, као што им је — буди бог с нами! — Христић с напетим образима дувао у карабе својих министарских наредаба. И при изборима су се — као и на игранц П — аранжери јако знојили, а често и љутили, кад која колона не игра по њиховој команди или кад когод неће да шени, кад они заиоведе „ше н англе!" Но за то су после аранжери и добили највише ордена (у котиљону). На томе балу, што се зове „избори у Србији", играо се наравно и чардаш, а свирали су им мађарски Цигана; улазнице (у апсане) биле су бесплатне и сваки је могао врло лако ући без многог распитивања ; на баду су биде прописане само ц р н е краватле, јер б е л е би могле сећати на с а д в е т Илке Марковићке иди чаршав Кннћанке. А да на том балу жен ске бирају, то је очевидно, јер да нису бирачи били жене, него као и 7, септембра самостални људи, онда пе би београдски лист за моду и шгљарско протеривање, „Видело", тако данас триумфирао, као да му је „кочијаш" (Ви знате, 1М11ШХ Деда, Андра. Покојни деда Андра — бог да му душу прости био је редак човек. Од најмањег детета па до пајстарије бабе — наше бабе Круне, која је још пре српско — турског рата имала 108 година као и сад, поштоваше и волеше деда Андру сви у селу. А ко га и не би волео, кад он уме са сваким лепо, а већ његове шале и досегке приповедаху се и приповедаће се на широко и на далеко. Боже мој! сећам се још и сад и увек морам слатко да се насмејем, кад се сетим, како се Мита гајдаш — и он је већ покојни — наљутио, кад би му ко споменуо, како га је деда Андра првог априла послао с врећом соли, да ју однесе не знам ком чивуту. Упргио сиромах Мита, вуче а све га мука подузима, носи и тешко му је, али се опет теши, јер се сигурно нада масној напојници. Донесе чиви и пружи му цедуљу, чива чита па се само обешењачки смеши: „Е мој Мита, тај со није за мени, него за Полак." Мита се чешка, грди своју луду главу, али шта ће, помео се. Упрти врећу па хајд Полаку. Отворе врећу, имају шта и видити, у љој саме цигље. Псовао је Мита и онај дан. кад се он нашо да деда Андру послуша, није заборавио ни деда Андру. Кашће он већ и њему, ал' кад дође тамо, деда опет то све лепо удеси .

ко је „Виделов" кочијаш?) победио над свима странкама Европе, почињући од куће лордова у ЈГондону, па све до Старчевићевих лупежа на Сушаку. Аб.

У ш т и п ц и. §. Још више има изгледа, да ће Шпангу и Питеља помиловати, него да ће бити помидоване оне српске патријоте што леже у Пожаревцу! * * * — Досадањи „Виделов" кочијаш —• ђаво — изјављује, да ни он сам не зна, куд ће се то отићи, ако се и даље буде тако кочијашило! * * * У овогодишњем календару „Годигањаку* стоји у четвртак нашег 26. јануара, да је код Римљана „Пепељава с р е д а". Дакде ће пасти ове године пепељава среда у четвртак! Е, пато ћемо онда дочекати још и да велики петак падне у с р е д у, као што то већ одавно спомињемо ! * * * ЈЂ, У једној географији пише: „3 а г р е б је врло мирна и фина варош (кад нема с а б о р а). * * * Један београдски министар добио од силпе вике при заповедању око избора вр атобољу. Доктори пожаревачки му препоручују са лв е т око врата (Но он сећајући се Илке не сме да уиотреби). # * * 0 Други се у борби тако загрејао, да су му Као што видите умео је деда Андра и масније да се нашали, баш као оно ноп Јоца, кога је наш Абуказем достојно обесмртио. Хоћу да вам приповедим једну шалу, која би се могл а у категорији оних најмаснјих на прво место метнути.' Деда Андра није држао своја кола и коње а и шта ће му, кад ће га његов Пера одвести куд хоће и у које доба хоће. А зашто се он баш Пере држао? Ех, види се да га не познајете, кад тако шта питате. Кад год би имао каквог посла, тражио би деда Апдра такве људе с којима се даде прошалити, а међу тима био је његов Пера на првом месту. Истина бог често је Пера љуто платио своју кирију и колико се пута већ зарицао, да с деда Андром неће више никаква посла да има. Но враг да зна, како би га деда куд год позвао, он готов па ма куд. Седи једном Пера пред кућом на прагу а ево деда Андре „Помоз' бог, Петре!" „Бог и сви свеци, деда." „Море Петре, знаш лити, да је сутра „кирбај" у Ш?" „Знам — па шта?" ,,Па треба да идеш. Имам и ја нешто мало посла, па можемо сутра после нодпе онако за хлада." „Та — оно — кас'ти" — чешка се Пера за уво „ал ; најпосле д.бро, кад баш хоћете." „Па ја к'о велим, да свратимо твоме шогору Луки; он ће нас лепо дочекати. Бар ћемо се онако својски прочастити ."