Стармали

19

доктори препоручидн хладне ч а р ш а в е. (Јест, ал ови не чине увек добро, н. пр. код Книћанке). * * * Д Трећега боли зуб и глава (ш у п љ е је т. ј. зуб), па му једпа комшиница по народној медициеи препоручује — б а р у т. (Но овај му смрди) 移 0 Никола Христић је с ' у з и о слободу штамце, с 'у з и о слободу збора и с'узио права "бирачка. А народ ? Народ је с у з и о. Но доћи ће и обратно време! Аб. Покварена романца. Састали се двоје Иза новог пласта; Млади Лака то је И још млађа Наста, Ја гледах са пласга. Познаво саи Лаку, Њега ј' љубав врела По ноћи и мраку Овамо довела Иу другога села. Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце пасти, Анђо зборит криво 'Го сам прислушкиво. Перина сестра Стана пошла је за Луку ћурчију у Ш., само сирота није с њиме баш најбоље живила. Лука је био, што но кажу, човек м~ало ,,риђине ћуди," па како му што није по вољи, жена му је крива. — Поред свега тога, живио је Пера с Луком врло добро; а како и не би, кад Лука има онако лепа вина и његовом гостољубљу ваљда нема у Срему равна. Као што видите то су такови разлози, којима се Пера није могао противити, за то је и пристао на деда Андрин предлог. Сутра дан после подне, кад је „сунце познало запад свој," приспе деда Андра с Пером Луки у госте. Лука их дочека бог зна како и они му мораше хтели, не хтели обећати, да ће ту ноћ бити његови гости. Пера испрегне, даде коњима да једу и уђе у собу. Кад тамо а сестре му нема. ћути он, није рад да на благ дан у туђој кући замеће кавге, али то он само зна, како му је. Лука се опет извињује: „Опет јој је" вели „наспело па одбегла Пурићу у виноград, Сад она волије, да другог служи него код мене лепо да живи и у својој кућида ради." Нижта. Било па и прошло. Сели су за вечеру. Лука нуди, да га се не можеш отрести. Кад се већ добро загрејаше помисли деда Андра и на кућу, но познавајући Лукино гостољубље није се надао, да ће га овај тако лако пустити. Но у тој неприлици поможе му „неизчернајеми" извор аегове досетљивости. Узе чашу у руке па употребивши сву своју слаткоречивост поче. п Да бог поживи нашег домаћина. Лука, ти си честит

Ту ,ј' заклетву јаку Чуо и чика Пера, На кукавног Лаку Напујдао кера, Ето ти малера! Затрча се зеља Отпуштен са ланца . .. Пок ари се жеља Младог иностранца И моја романца.

Очупан гусак. У пољанама С . . . . шким стајало је више чопора гусака, међу којима беше и газда Ханзов чопор састојећи се из 20 гусака и једног гуска. С . .. . ани неки ухвате газда Ханзов чопор, гуске задрже за своје благоутробије, а гуску очупају перје, вежу му цедуљу о врат и пусте га кући. Кад гусак дође кући опази га газда Хапз, опази и цедуљу ко.ја му беше на врату, скиде је и из ње прочита ову бурунтију: „Добро јутро, газда Ханз! Ја сам гусак оне ганз. Ошишали мене море, — а гускама ј' још и горе. Ох, кукавне моје жене, те су већ печене. Њима с' масти чича Мија, здравице напија. С друге стране чича Пера, са два револвера. Гуске су ти здраво реш, иди по њих ако смеш. Фишпан.

и поштен мајстор човек али си још млад, па се не знаш наћи у кући а — к о човек можеш имати и какву „валинку," за то не замери што ћу ти као старији рећи." Пера се већ у неколико сећа, шта то има деда Луки да каже „завалио главу у шаке па тек по кад и кад погледи Луку испод ока. „Стана је" — настави деда Андра — „ваљана жена. Истина бог, још је касти „нова млада" па може што и да погреши за то не треба ти ома на њу злим. Та ви треба још коју годину сретно да проживите, али, бог и душа, вако к'о што сте почели немате се чему надати. То је заиста, срамота да она код тебе жива мора другоме да служи.ЗГледим је пре неки дан, запрегла се сирота па копа туђ виноград у место да с тобом" . . . Још деда Андра није све ни изговорио а Пери већ наишао мрак на очи па изману шаком на Луку те га одалами онако својски преко лица. „Зар због тебе моја сирота сестра да пати? Ај? То ја нећу трпити? Јок! Ја ћу теби показати, с ким имаш посла" . . И би га још који пут прекрстио, да Лука међу тим није очистио чувства, само се чуло де гунђа: ,.судићу ја теби" „варошкој кући" „жандаре." Деда Андра вади мараму па, као бајаги, брише бркове а овамо све моли бога да не прсне у смех. Пера опет, кад је чуо да се спомињу,жандари, ома дође к себи: „Бре мож ту бити још свашта. Шта сад да се ради?" „Ништа нам друго не остаје, 1, једва деда промуца