Стармали

86

свеће. 0 диганчићима нису акта још свршена. Умете-ли ви цртати? Куд спада тај појав? Само лагано! А за што није цело небо шарено? Пасте, само лагано! Ено га на! Но, фала богу! Ви не знате онда услов уонште за дуго. Ја сам вам једанпут пет пута каз'о. Ја то могу сасвим замислити. Јел' добро, шта мислите? Случајно сад киша не пада. Но, фала богу! Шта сам ја каз'о? Јел' тако? Само лагано! Сад даље. Но, фала богу. Капљица је, молим вас, опедало. Сума сумарум, шта је било? Ја дакле морам говорити. Коме ћу, дакле, дати класу, јелте Стојаковићу? Зар није тако? Ено сунце одонуд иде. Хад', цртајте. Е, то је здраво мала капљица, мора бити бар као каква бундева. Јако ћете ви око наћи. Ха, тако, тако! Е, то сте се ви нешто слабо потковали. Боље да кажете да не знате. Хајд' добро. Пасте! Даље. Дакле добро. Пасте добро. Пасте! Пасте добро. Пасте, о рефлексији је говор. Ви канда не гледате где је центрум. Код вас је центрум здраво велик. Јао. ја сам држао, да у VIII. разреду нема ни једног, који то не зна. Ја бих само вол'о знати, каква је то тешкоћа? Слушајте! Но, фала богу! Ту, човек мора на штулама стајати. Лепо! Знате, кад рука није сигурна, креда иде куд не треба. Знате-ли ви што о оку? Јесте-ли ме разумели? Пастедобро. Ја бих само вол'о знати каква је то тешкоћа! Слушајте. Логика нас учи. А где то стоји? Хо, брате, ја то не знам Е гле! Добро. Пасте! Чекајте! Ја бих само вол'о знати, како сте ви то учили. Боље да сте казали, да нисте научили, па чист рачун. Кажите ви то, Мостић! Сад смо насели! Још и то не знате? Један зрак мора насти поред ува, други поред шешира. То вас питати не ћу, али ви ипак морате касти. Шта, шта? А не максимум? Као што видим, то је слабо нешто. Е, па шта је то? То канда не ће бити. Шта, какав шпиритус?! Шта мислите, да паднете кроз ваздух једно 10000 миља, би -ли се усијали? Е, сад он не зна калуп у цинелу да метне. Е, сад морамо мало сократ! ски. Он не зна калуп да метне у ципелу. Но, Фала богу, шта ће сад бити? Само оштро! Та ваљда није тако. На чисту еквацију морамо свести. Ваљда с брезовом метлом? Пасте, пасте! Но фала богу! Е, ово је којешта, чисто којешта. Но, шта је сад? Но добро, ја немам ништа „во преки." Но, фала богу! Знате-ли ви, Ковачићу, да сте ви једном ногом у гробу? Но, фала богу, једва смо једаред. Е, дед' те сад ви, Мостић. Сад ћемо тек! Мало дужи реп. Пасте! Немојте, да вам кажем као Ковачићу. Је-ли то модла? Дабоме, то је смешно, али та ће задаћа траљава бити. Та чекајте. Е, сад то је философија. Има наочари па не види. Чекааај! Где је плус? Тако. Чекајте, та чекајте! Сад ћемо насести. Натрашке почео натрашке свршио. Врхом од креде треба нисати. Но, то је ђаво у торби. Ево формуле, јел' тако? Добро отворте очи. Е, то је сад чвор. Да, да, Мостић, то је. Тешко је то говорити, кад ви не знате, шта је а шта в. То је чист рачун. Но, фала богу Бадава имате наочари, кад нисте пазили. Они, који седе у скамији, збивају снове. Е, да смо весели! Но, фала богу о -в па чист рачу. Креда му почине већ испадати из руке. Пасте, пишите. Сад знате-ли шта је то? Дакле, шта је онда било. То је било. Јел' вам поњатно? .... Један ситничар.

I * Док је Н и к а ков*о Подузеће ново Подузеће круто Светислав је ћут'о. . . , Сад Светислав ради А наш Н и к а млади Час бледи, час жути, Али мудро — ћ у т и. . Аб.

Р е ц е п т, , Куц! Куц! Херајн! Помоз бог господине ! Помос пог. Но шта оче? Та дошла сам господине муж ми се разбол'о, па знате да ми дате рецепте да идем у патеку. Тако рече једиа жена доктору, коју је муж њему послао из ципилука, само да мање плати. А шта њега фалиш? Запита доктор, који је једва нешго српски натуцао, и посади се за сто узевши плајваз у руку. Та знате све му је мука. Мука, но доби на блује. ГГонда овај — знате да опростите и крста га болу. Добиш маст, маше тобре нему. Понда се и од главе тужи, настави жена, мислим се боже склони — нијели на какве чини наиш'о. Но пише ја „фластер," метеш њега на кљафа. Фластер имамо прид пенџери одговори жепа. Имаш право, тобре не требаш купити. Та да знате због деце што у школу иду, начинила је варога и нашим шором. Шта још нему поле? упита доктор. 0! но'нда знате, — окренувши се докторки, која опет ни бекнути није зпала српски — знате дође му ватра, ко усплајири се, јави ће пожар бити. Е то ништа купиш бело плајваз, маше на , Цукерпапир" метеш на кљафа њега. Та он нема још господине ал бојим се знате да не буде. Има, нема, маше само. Јо, Понда се и на десни тужи, нећел то бити пољачина, — а! господине? Ја не сна шта то каше. Е та знам ја да ви то незнате то ми жене знате опет се окрене докторки — боље знамо. Да вам кажем господине само, он се знате лане баш на св. Пантелију разбол'о, понда смо звали другог докгора (тирац'та) долазијо комшији знате лечијо му краву, а ми онда да и њега зовемо, тако до душе бијо је дваред и дао му је „лаксир" да пије, и ко боље му је било, ал од оно доба се тужи на десни. Тако до душе није ни иско више од форинте шајна понда га више нисмо ни звали. Кад ове године баш на „мученике" да он удеси плуг да оре под „башћу" ето још до довече се разболо, па ето што кажу све једнако лежи, и бог зна оћел и оздравити, јер знате ми жене на то врло држимо да: „ко се на мученике разболе, тај не приболе." Доктора све мука подузимаше од силна причања женина, па ће јој прикинути говор и рећи: Само тако ради, како ја казале вама, бити добре, и не једи кермача меса, пружн јој рецент и устане од стола. А шта сам дужна? запита жена. Форинте, одговори, доктор. Ију жалосна та то је млого! Та ка;ием сунца ми да оном лане нисмо дали више од форинте