Стармали

122

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 16. ЗА 1884.

на Панчевачки, Турско-бечејски и Турско-кањишки избор смемо сањати о практичности попуштања Тисиној ћуди, о благодети заваде и раздора неђу рођеном браћом, о сталности неких поиовских карактера ири изборима и о свачему, само о задовољењу наших народних жеља — о томе не смемо ни сањати! Али само је малер, што човек кад се пробуди па погледи у прозор, а он одмах заборави шта је сањао, па ћемо и ми, бојим се, лако заборавити, да неслога кућу обара, да је прут у снопу јачи, да се на пои Дину и тарашког пароха не ваља ослањати, јер нам они ни до сад нису славу имена нашег у вис дизали; да је народпа свест јача од солгабировог „рацког бога", да у кошницу не ваља међу нчеле турати трн, ни међу вредне и свесне бираче нове програме, јер се пчеле и бирачи на то раштркају, а хоће богме и жаоку да пусте, кад им ко смета у њиховом благодетном раду. Но сад што је било — било, Ми смо добри ђаци, па треба и ову лекцију да научино, те кад после три године дође велики егзамен, а ми да весело пођено, ведрии челом и с поуздањем у своје знање и снагу, па да видите како ћемо се одликовати и како ће о покуњеним носовима испред нао бегати Данијели, Рохонције и Шваби; нити ће се ширити и славити по српским срезовима семитске звезде и мађарске спахије. Пружимо руку један другоме — јаче су две него једна, а хиљаде јаче него пет — шест! Загрлиио се а — завериио се, да нашу љубав неће помести непријатељска прст и да се нећемо више — на поп Дину ослањати. Аб. ' жЕдмтаж* Еоканов пазар са Циганима, Село Д. је на гласу. За њега знају сви цигани на свету, јер у њему живи приличан број света те сорте. КуЛе су њихове — као и на другим местима — на крају села и зову се „черге." Између тих циганских кућа стои једна у среди, која је од осталих мало већа а што је главно има и димњак. Та је кућа позната нод именом циганина „Суље." Једнога дана — а била је баш недеља седи ти на крају куће под једним орахом циганин Суља. Запалио лулу, па пуши као какав Селим бег. Очи му се чисто подругљиво оснејкују а цига изговара: о Девла, Девла фала ти што си ме томе научио. Оно истина однесу ми два-три дуката и неколико цванцика, ал ја добијем по десет нута толико. Само да ми је знати где је Шмуле? је ли сретно прошао ? да није ко осетио ? Али који ће ђаво осетити, горе три дуката и неколико цванцика а доле цреп а кеса је у земљи баш до грла, па када он њу одвуче, онда ме баш није брига. Ха! ево Шмуле, нешто се смеши, добро ће бити. Шта је Шмуле ? запита га цига — како би? јесил' преварио ону двојицу ? Колико су дали ? — Све је добро испало — али да неби Гуге зло по нас, били би осетили. Баш нод оним храстом закопао сам кесу. Један од њих иште да види, ал' Гуго паметан те заиска новце. Када су новце избројали хтеде опет један.

У Ш Т И П Ц И. А У старо време држали су неке Н и к е ј с к е саборе. За идући угарски сабор неће се моћи рећи да је Никејски, јер на њему неће бити Н и к е. * * * □ Посланик уздинског среза солга Исаковић вели самои себи; „Е сад да ии је ко лане у ово доба рекао, да ћу ја бити кадгод посланик уздинског среза, ја бп иу пљунуо у очи!" * * * X Даклеи шајкашки „трутови" изабраше дичног Србина за посланика, а Ново-Бечејске вредне пчелице дадоше свој глас иађарскои спахији! * » * 0 Новине причају како је солгабиров К. Нађ п љ у в а о на наше бпраче. Пљувачка из уста, то је врло опасан знак код неких не н ебесних створова. * * * §. ,,Пестер Лојд'' и „ХЈјуМек" не иогу да се пахвале нашега поп Панте, како је велики кортеш либералне странке. То нам је доказ, да се и без Кикиндског програиа иоже положити оружје на Вилагошу (сано кад је добра воља ту.). * * * о Док су се у Шајкашкој узбунили недавно бугери, дотле тамо преко то исто чине Бугари. * * = „Застава" се нада, да ће Тителски посланик „друкчијим очима посматрати кикиндски програм". да дубље завири у кесу, али Гуго повика: беж ето жандара и тако они побегоше тамо а ми овамо и ево три стотине форинти су наши. Шта! три стотине ! Шунте ! та куд ћеш више! 0 зна девла коме ће, Е кад је тако добро испало зови Гугу да коју искрешемо. Уђоше сва тројица у собу, и наскоро се чуло где стари цига полако шапће са Гугом и иеколико пута спомену чича Глишу Мамузића и Јефту Трешњара, ако нећемо њи да кога ћемо — после се чуло како играју и пију а затим се ништа нечу осим џа џа џа. Недељом — а особито када је леп дан — онда можеш у селу Д скоро пред сваком кућом опазити, где се скупила гомила људи и жена, иа онако по ћефу диванишу. У једној гомили истом, опазиш, како се неки делија ртзмахао рукама — па нешто глагола около седећииа. Неко те љубопитство обузме — да чујеш, шта он то говори. Одеш, па се наслушаш свега и свашта. Тако једне недеље — а леп је дан био — чисто ти је милина било погледати дуж сокака оне силне гомилице које се протезаху од једног па до другог краја села. Пред чича Глишипом кућом сеђаху такоћер неколико сељана а међу њима и чича Јефто Трешњар. Чика Глиши и чича Јефти извиравала је нека потајна радост из очију, ал није хтео ни један изказати своје осећаве пред осталима, но само се очима разговараху а по томе се могло мислити, да њих двојица нешто снују. У један мах у мало се