Стармали

„6'ТАРМАЛИ" БРОЈ

16. ЗА 1884.

123

— На сваки начин ће га друкчијим очима посматрати, него што га и 3астава" посматра ! * * * А Кроз неке изборне срезове виђали су људи, где се па колима проносе средства шпањолске инквизиције. Нашто ли је то боже било? * * * 4- Неки безазлен брат држи, да наши Турскобечејски попови вуку свој бир и штолу са Рохонцијевог спајилука а не од српског народа; он то сиромах суди по љиховом гласању.

И В Е Р Ј Е, лг I „Српско коло" приповедајући чудеса и покоре тителског солгабирова К. Нађа (познатог и по томе, што често спомиње „рацког бога") вели међу осталим: дТако је Владу Анђелића пред силним бирачима свог испљувао.* Ми знамо да је г. солгабиров пријатељ В л адин — Анђелићев, па нам је заиста чудо, да се он тако заборавио ! Испљувати Владу — Анђелића! Хм, хм! И то не би смео баш сваки! Има листова и књига, које свет радо чата, а има их, које се нечатају радо. чича Јефто не издаде, јер поче нешто говорити о циганима, али га чича Глишо на једном пресече таким погледом, од кога чича Јефту умало не увати грозница. Наопако да и ови дознаду — мишл,аше чича Глиша — оде наша кеса у недођин. Чича Глишо био је врло паметан човек, па је зпао шта ке радити, да се овај по други пут не би издао; друштво није могао оставити, јер је било пред његовом кућом; мораде дакле разговору дати други правац. 0 мај — проговори чича Глишо — где онај момак синоћ у мало не настрада. Али најпосле ко неби ни било с горег да смо га мало пропустили кроз шаке — та зар нисте чули, како нам у мало мозак не заврну. — А који то момак — упита чича Алекса — који о томе није ништа знао. — Та ја теби Алекса нисам ни приповедао ништа, чуј само! па се крсти. — Јуче сам држао мобу, па кад' смо посао свршили, седнемо за вечеру — а баш се тревило кад се унук родио; намислим дакле, да се са пријатељима провеселим малко. А познат ти је тог' мог комшије чивутина син, што учи школе тамо негде на врзином колу, дакле и он се довуче. Бијуцкали смо тако неки земан — кад поче ти се препирлти мој Милан са кума Илијом, који лепше пише. Папишу своја имена, па даду чиви, да буде судија. Кад му у руку дадоше он ти скочи — као да се повампирио и поче говорити: како неби требало да ми српски пишемо и да ми нисмо Срби него буди Бог снама нешто сасвим друго. — Ми старији мало

Но изиђе",негде оглас на београдски „Хришћански весник", где стоји, да сваки број има 5 нечатаних табака. Ја знам да има књига чатаних и нечатаних, а за „Хришћански весник" нисам знао куда спада. Чисто бих волео, да је оно штампарска погрешка, те да се хтело рећи печатаних табака. V

Мој пријатељ Р. беше на дан-два пред Тителски избор у Госпођинци, те ми прича, како је слушао на улици овај разговор: К о ј а. Какав је, бога ти, оно парохијанин, што ено оде га једним колима на избор у Тител са госпођиначким поп-Николом ? М о ј а. 0 мај, ти си каљда обневидио! Какав парохијанин! Зар не видиш да је то Чива ТУет§о1<1пег, уи1§о „Мрав" (овако га зову што купећи рите по селу једва мили на рђавом коњу), то је ј е д н омишљеник поп-Николин, иду заједно да гласају, ваљда ће до прокосутра стићи у Тител.

Браћо, што верујете у „Кикиндски програм" ! Ви и онако у „Застави" тврдите да је Кикин дски црограм језгра Бечкеречког програма. Па задржавши ту језгру немојте ни љуску одбацити, јер она чува језгру да буде свежија, гола језгра брзо свене и осуши се.

смо и тиши ал' ови млађи знаш скочише — и да неби прић Илије било би свашта. Поче најпосле бунцати, шта је он? А ја — часнога ми крста — познајем му деду и шукундеду, који су баш прави Чивути. — А он да је нешто друго, о! о! Кад је чича Глишо свршио своје причање, погледи он опет тајно на чича Јефту, те га погледом зовне, да се удале из друшгва. Ајде чича Јефто да видиш моје пчеле — рећи ће чича Глиша. Ча Јефта устаде и смешећи се пође за њим; у радости заборави казати друштву збогом. Не далеко од баштенски врата био је чича Глишин пчелињак. Пчела је било толико, да им је зуку могао чути и глув човек Но њих двојица као да беху глувљи од свију других глувака — јер прођоше поред пчелињака а и не погледаше на пчеле већ одоше у врх баште под један орах и ту се полако спустише на зелену траву. — Но прић Јефто, тако ми месеца, ако сам знао, да си тако лак на језику, јер у мало се не ода пред оном дечурлијом. — Нешто да дочују. оде наша кеса дуката у недођин. Шта мислиш ти, зна ли још когод за њу ? а ? — А ко ће знати; зна само стари Суљо ад он зна и то да га нећемо издати. — Е брате кад сам Бог оће онда ии бриге, та љуби он праведнике. (Свршиће се).