Стармали
242
„стармали" број 31. за 1884.
— Еио видиш, синко, показивао сам му прстом, [ она двојица што се тамо па улици чупају и песницама по носу ударају, то су пекарски шегрти (док будеш већи ти ћеш их и боље познати и ту врсту људп јако бегенисати, јер они продају кифле и переце), а онај тамо што стоји и гледи како се они туку, а неће да их развади, него им се слатко смеје, то је варошки п а н д у р ; а видиш онога тамо у цидиндеру, што пре зоре мора да трчка по снегу и ено видиш како некуд хити, тоје доктор, па су га сад одазвалп једном болеснику, кога је јутросзаболела глава, јер је синоћ био на свињској даћи, па је пио мало више млека, али не онако белог, него неког црвеног, као што је твој јорган; а вндиш тамо оне две жене и чујеш како се живо прениру, то су две пиљарице, које једна другој доказују обраницом Питагорино правило и употребу полуге по физичким законима, ти си још мали па не знаш, али ћеш у своје време учити то у геометрији и физици у каквој мађарској гимназији; а сад се окрени онамо на десно, па ћеш видети на оном ћошку нешто, што ће ти бити слабо познато, јер си Новосађанин, оно кад би се у девет вода опрало, видио би да је од стакла, и да има унутри нешто, што би се могло запалити; то је варошки ф е њ е р, који је због тога излишан, што ћемо и онако после 100 година добити електрично осветлење у нашој вароши. Но збиља, још ти нисам ни казао, шта је оно бело, што видиш по кровови и улицама; то није млеко, као што ти мислиш, јер да млеко из пеба пада, то би власт већ узапгила, ударила монопол и издавала под аренду, као што је с оном травом, што ју нам бог даде да расте по баштама (дуван) и
као што је с рабама у води, које је такође небо дало човеку за храпу, — пего ово је снег, који власт неће да узме у своју корист, те га с тога и не уклања са улица, него га оставља нама на уживање, само што смо ми неблагодарни, те га прешр?мо и погама газимо, Али снег је врло занинљива и корисна ствар. Јер да није снега, не би толики песпици о њему (у лето) толике песме писали, нити би онда људи саонице измислили ; а ти ћеги већ имати прилике да видиш какво је то уживање чигати песме и сањкати се. Саонице ћу ти купити, а песама ћеш наћи на тавану девет оних великих сандука, а биће их дотле ако да бог и више. Ннсу до душе све баш о с н егу, има их и о „сунцу" и убави," ади су зато и ове хладне као и снег, те нећеш наћи у њима баш велике разлике. Снег је и с тога користан по људство, што се по њому познају трагови од хода, те кад човек види по трагу, куд су прошли какви одборници, који купе добровољне прилоге на какву зловољну цел, а он може тако удесити, да удари противним правцем, те да се с њама пе састане; ово оеобито вааш за трагове каквих немилосрдних калуђерица, премда би за ове боље било, да иду без трага (јер онда их човек не би могао тако лако избећи, као овако кад их позна по трагу.) Сада ћу нешто да те поучим и о физичким својствима снега, јер треба, синко, и да научиш што, није то тек тако, да се само наједеш, па онда се љуљушкаш и спаваш по цели дап, јер би могао ко помислити, да си — сачувај боже — какав београдски министар, који по цели дан спава и сања о усрећивању народа свога. Пре свега ваља ти знати, дете моје, да је снег што се
Чикина љубав, (Свршетак.) Чика Миша се једва диже на ноге. Он је благодарно погледао у Милицу. Избавила га је из највећа малера. Тако да се осрамоти пред друштвом. — Е, а ви ми били напред то казати, па вам веби покварила посао, рече гђа Анка смејући се од срца, јер сад јој је одиста чика Миша смешан изгледао. Он оде у кујну. Ови се нак сви повратише у друштво, јер је за њих театор изгубио чар; а чика Миша је био као нез г дешене гајде. Милица му је тек кадкад могла коју утешителну казати. Милева пак, играла је своју улогу, да не може боље бити. Она је узданула, па онда прсте бројала, ил' је онако тајно чику погледала. Чика се сав топио у радосги. „Нема сумње", шапутао је чика, „она је заљубљена. Иначе не би тако замишљена, тако озбиљна била. Само да нвје ушла њена мати, ствар би се у моју корист решила — врашка је то девојка та Милица, баш ме је ве што исплела, из трогателног положаја. Али да, да, при овом не може остати, ја морам смишљати начин како ћу Милеви исказати моје вреле осећаје а добра Милица ваљда ће ми бити у иомоћи." Чика Миша био је сад већ сасвим уширен, и оп је
узео опет своје весело смешење у помоћ, да се при растанку чаробан покаже. Чисто је и њему мило било, шго је таке среће био, да се на најучтивији и најгалантнији пачин зпао огростити. Гђа Анка рекла му је при ноласку, да се нада, да неће сасвим па њих заборавиги, већ да ће их опет посетити. Чика Миша је изјавио евоју велику радост, а као да му се сувише части поклања тим позивом, он ће га скромно употребити. Он је при растанку пољубио све женскиње редом у руку. Милеву је стиснуо, и као да му се учинило, да је она тај стисак, лаким стиском вратила натраг. У чика Мишиној глави ројило се хиљзду планова. Нада и бојазан мешали су се као зеЈтин и вода кад их замућкаш. Час је једно, а час друго на површини али увек свако у целипи засебно. Чика Миша је јако запливао, он се није више могао освестити, а Милица је кљувала ласкавим отровом у његово срце, те се више пије могао излечити. Овој је пак било до тога, како ће га на што већу лудорију и бламаж павести. Милица је смислила пакЈгени план. Она је измислила и измајсторисала, да што већма папокорише чика Мишу. Досетила се она, да је чика Миша рекао онда при вечери код Момчиловићеви, да свира у флауту, на шго је она одмах још онда рекла да Милева ужива у флаути. Сад јој је баш добро дошло као наручено то. Чика Миша није никако могао, да дограби прилику,