Стармали

„СТАРМАЛИ"

БР. 6. ЗА 1885.

нам се најзад црква, сва црквена здања и црквена земља на добош морала продати. Док је такво стање у нашој црквеној општини владало, донде се наши свештеници нису тужили, него им је пријала народна кубура и невоља, Али од године дана овладало је редовно стање, с општинском имаовином рукује савесно не више владичино заступство, већ народом изабрана скупштина. Дуг се полагано исплаћује, ненужни издатци су се уништили, попови редовно примају своју плату., па ипак увек има јога п готовине у општинској благајни, те ће скорим сав дуг бити исплаћен и још ће годишње по неколико хиљада чисти прихода преостати, пак ће онда кроз неколико година опгатина моћи из својих редовиих прихода подмиривати све своје издатке, а парохијал или који други терет моћиће народу скинути с леђа. У том погледу наша је црквена општина већ отпочела своје благодетно делање. Тако је ове године решила, да се новорођена деца ве смеју више ж ферштајеровати," т. ј. да се више за зпамење не плаћа 50 нов. као до сада, него то мора свештеник бесплатво вршити. Поповима је то врло криво, али народу је право, а позпато је, да се читавом свету не могу умесити колачи. Него и владичип двор не спава; и двор се замерио поповима, учинивгаи нешто, што нигде у Српству нема. Бладика је даровао вршачком ђакону црвен појас, па сад, пошто јога отпре има права, да носи браду, не разликује се нимало од осталих пароха. ђакона дакле са брадом и црвеним појасом уједно може човек само у Вршцу видети и нигде више. Кад су остали попови видели ђакона са црвеним појасом, чујем, да су се договорили, да се на свог преосвећеног владику обрате ж®джшетЖж Дебели Јанко. (Но народној ириповстци.) од М. Ј. (С в р ш е т а к.) Већ га поче морит' к'о суморност нека, Када зачу лупу неку из далека. Мислио је Јанко: „шта ће то да значи? Мени се бар чини, да кују ковачи. „Но, то је баш чудо!" — главом клима, клима, „Зар на овом свету и ковача има?" Упути се сада према лупи право, Ма да неје ову пустињу познав'о. Ал' прво се старац одморио мало, А после се опет путовати дало. И ако се неје журио баш здраво, Дошао је ипак, куд' је намерав'о Иогодио збиља, — били су ковачи, Све један од другог и већи и јачи. Чудио се Јанко, јер још никад прије За такове људе ни чуо ништа није. Бројао их онда, двадесет их има, Ал' је ђура глава над овима свима. То ти је тек људа, да ти око види,

са молбом, да њима дарује жуте појасе, како би их свет од ђакона могао разликовати. Од тог чуда сигурпо је и отишао из Вршца на своје ново опредељење титуларни прота и адшнистратор белоцркванског прогопопијата Ал. Сгојадиновић. Сад за њим у Вршцу мпоги плачу, т. ј. они, који су се надали, да их он при свом поласку неће заборавити и да ће своју дужност према њима испупити. Код нас је пастало врло лепо време, те су већ у велико отпочеле пољске и виноградске радње. Ратари раде по пољу, а екзекутори но варогаи „фендују" и продају пароду ствари буд загато, само да би се грдна пореза намирила. Ово лепо време је сигурно узрок, те је министарство под бројем 44.382 паредило опгатини, да се по народу растурује „Упутство" о предохрани азијатске колере. Наопако, ако нам још и азијатска колера дође у посету! Ми не можемо ни нагае домаће колере да се опростимо, а ако пам јога и азијатска куцне на врата и у госте дође, опда ћемо се заисга уверити, да је потпуно истинита она латинска изрека, која у српском преводу гласи : Ван Угарске нема живота, а ако га н има, није такав !" Министар се Тиса јако љути, гато му приликом његове десетогодигањице и вршачка политичка општина није послала депутацију. Вели, бар би био те ретке среће, као и његов пријагељ Александар Николић, нови вршачки и панчевачки велики жупан, те би се сит науживао дивних говора и још дивнијих говорника. Овако пак ускрагила му је вргаачка политичка опгатина ту радосг, гато јој он никад неће моћи опростити. Због тога многи владини пријатељи очајавају, јер услед тога неће добити давно жељене ордене, иа уви-

Не верујем, да се и три Марка стиди Кад' га ђура спази: „нек' га врази носе, Нит' има бркова ни браде, ни косе!" Међу тим је веће и он к њима преш'о, У њихово друштво и он се иомеш'о. На издиже с' торбом своју руку десну, Па ју кол'ко мога о наковањ тресну. Није торба била ни мало крвава. Ал' сумњам, да коме оста цела глава. Тад' ће Јанко рећи . „је ли ђуро, брате, Шта ћеш искат', да ми торбу умекшате? Седам дана кујте и дању и ноћу, Стињите је макар, ја то баш и хоћу!" „Нећеш платит' ништа" — рече ђура њему „Али седам дана, чему, старче, чему? Нек' је туч ил' гвожђе, ил' шта хоћеш мети, Па ће момци моји с ' чекићи разнети ! Та за седам дана на већ шта је, да је, Ни наковњу места да се не познаје!" „Добро — рече Јанко — треба, да се проба, Ал' да неће можда требати и моба?" Расрди се Пера, када зачу ово, Зграби торбу, па је дуго по њој ков'о. Најпосле се веће луда посла ману, Бацио је чекић у буџак на страну. Прихватшпе таки некол'ко момака,